ЧАРОБЊАК

Девојчица је истрчала из баштенске капије; коврџаве црне косе, у белој блузи и краткој сукњици, босонога. Десило се то да јој се баш тада на путу испречио високи човек у дугом капуту, широких рукава, са старим шеширом на глави. Имао је дугу седу браду, а таква му је била и коса до рамена. Девојчица је као укопана застала одмах код тих ногу, подигла поглед с његових великих ципела и одоздо пиљила у његово лице.

– Ти си сигурно чаробњак – рече не уплашивши се. – Видела сам те већ у књизи.

Човек и сам изненађен тим изненадним сусретом не рече ништа, само руком размаче браду, почеша се по њој и подиже шешир на поздрав. Девојчица примети како има велику шаку.

– Чаробњаци до сада нису посећивали нашу улицу – настави девојчица. – И драго ми је да си коначно дошао. Било је и време.

Човек још није проговарао, али се насмешио, широко и топло, онако како се није осмехнуо већ дуго. Не догађа му се баш често срећа да сретне такву лепотицу чије очи играју као два кликера и која га се није уплашила. Деца су обично бежала од њега. Зато се и дружио само са животињама и птицама, тамо откуда је дошао, из пространстава шумских пропланака и склепане колибе од дасака и сламе.

Девојчица протрља пегави носић и затрепта сада већ помало љутита што придошлица не проговара.

– Зар не мислиш да отвориш уста? – рече. – Можда и не знаш мој језик.

– О, драго дете! – изусти придошлица. – Како си ме само обрадовала. Ако желиш могу бити твој чаробњак, врло радо.

– Наравно – зацвркута девојчица. – Ти си сигурно чаробњак и ко зна шта кријеш у тим својим великим џеповима. Чаробњаци увек имају велике џепове и своје тајне.

– Слажем се – рече необични човек. – Чаробњаци су стварно такви.

Ширећи руке он јој шеретски намигну.

– Ето, као да је било тешко – продужи девојчица. – Могао би сада да ме изненадиш неком чаролијом, шта кажеш?

Човек није знао чиме да обрадује девојчицу, јер није умео да изведе ниједну чаролију, па ипак, након кратког размишљања, посегну руком у свој велики џеп. Када је отворио огрубелу шаку на његовом длану она виде малу корњачу која је управо испружила намрешкани врат.

– О! – ускликну одушевљено девојчица. – Као да си знао. Одувек ми је била жеља да и ја имам кућног љубимца, а моји никако нису хтели да ми га набаве.

– Твоја је – рече човек у широком капуту. – Зато сам и кренуо с оних зелених брегова да ти је донесем, јер сам знао колико ћеш се обрадовати.

– Заиста!? – радосно је упитала девојчица. – А како си знао да баш корњачу желим?

– Па, јесам ли или нисам чаробњак, рекла си…

– Наравно. Само касниш. Већ дуго сањам о једној оваквој корњачи.

– Нико срећнији од мене.

Још су неко време тако постојали и разговарали, а онда Чаробњак обећа да ће опет доћи и упути се низ улицу.

– Он је чаробњак – рече девојчица мами која је изашла да је потражи. – Види шта ми је дао!

Корњачица је опет подигла издужени врат и гледала право у лице девојчице.

– Шта једу корњаче? – запита се гледајући у Чаробњакова леђа који је био већ на дну улице. – Заборавих да га питам.

– Већ ћемо сазнати – рече мајка и поведе девојчицу у двориште.

 

ГОСПОДИН НАРАВНО

 

Лево се налазила расцветана ливада, крај ње је пролазио пут омеђен дугим дрворедом високих стабала која су се благо повијала и шумела на поветарцу, а упоредо десно текла је зелена река. Преко ње је прелазио мост иза кога се у близини видела мала варош, с тек неколико кућа црвених кровова.

Возач је залупио врата аутомобила и још неко време одлазећи погледом у огледалу пратио девојчицу која је стајала на истом месту с торбицом укосо преко рамена. Онда је, продуживши даље низ раван пут, видео како она силази с њега упућујући се преко моста, поскакујући с ноге на ногу.

– Као лептирић – осмехну се возач успоравајући, али је ипак изгуби из вида.

Девојчица није журила. Стала је на средини моста и загледала се у мирну воду у којој је приметила како се беласају рибе. Мало касније на мост је стигао дечак носећи рибарски штап. У левој руци држао је белу кантицу. Имао је дугу косу, плаве очи и лепу мајицу на пруге. Све је то одмах запазила.

– Ти ловиш рибе? – рече девојчица погледавши придошлицу.

– Наравно – одговори дечак.

– Уловиш ли коју?

– Наравно.

– Сваки пут?

– Наравно.

– Господине Наравно – насмеја се девојчица – сачекаћу тренутак да видим како то чиниш.

Дечак је хладнокрвно погледа малчице се наљутивши што га је назвала господин Наравно. Сам сам крив, помисли.

Баш тада рибе нису хтеле да загризу, а дечаку је било стало до тога. Желео је да докаже своје мајсторство. Ипак је стрпљиво чекао. Као и девојчица. Нагнути преко огреде обоје су зурикли у бистру воду. Ближе обале узводно једна за другом пливале су патке. Било је лепо сунчано мајско преподне. Само понеки ауто прозујао би мостом.

Пролазили су тренуци, а ни једна риба није загризла. Дечак се врпољио пред непознатом девојчицом и било му је стало да улови бар једну. Ништа. Рибе као да су биле сите и само су обилазиле око удице. Учини му се да на лицу незнанке види подругљив осмех надајући се да ипак греши. Можда и она нестрпљиво ишчекује да риба загризе. А тај осмех је сигурно код ње такав природно и сталан.

Онда се дечаково лице изненада озарило, јер је повукао једну велику рибу. И девојчица је била задовољна због дечака. Али, авај! Када је дечак још требало само да прихвати рибу преко ограде моста, она се откинула и бућнула у реку. Разочарење је било обострано. Не зна се чије веће.

– Ех, баш штета! – рече девојчица и даље гледајући у воду где је нестала риба.

– Наравно – рече дечак. – Дешава се то понекада. Ипак се постиди због речи наравно коју је опет поновио, али и понада да девојчица то није приметила.

Опет су стрпљиво чекали нагнути преко ограде, а девојчица као да је заборавила куда је кренула.

Дечак је поново тргнуо удицу са новим задовољним смешком. Рибица је била мала, премала. Када је била у висини моста праћакајући се на удици, они се погледаше. Не прозборивши ни речи дечак је скиде с удице и баци у реку.

– Она заслужује још да расте – рече. – Кад ми је већ испала она велика.

Девојчица погледа у дечака и сама задовољна његовом одлуком. Онда су скупа пошли преко моста, према вароши.

 

 

КОРЊАЧЕ

 

Тог раног преподнева трава се благо повијала и шумела на поветарцу када су три корњаче кренуле преко ливаде. Намера им је била да кроз тај густи сплет оду до потока који је текао удну ливаде, надомак шуме која је ширила сенке на том месту и где је био дебели хлад. Биле су одлучили да се ту стално настане, ако им се место допадне. Сунце је миловало њихове оклопе док су се полако кретале.

Напред је гегајући се ишао Тата Корњача, за њим нешто спорије Мама Корњача, а на зачељу Кћи Корњача најспорије. Ишли су они тако веома полако, јер су са собом носили сву своју покретну имовину која није била баш лака, оно што су сматрали да ће им бити најнеопходније у новој средини. Кћи Корњача је носила и све своје играчке које је много волела и којих никако није желела да се одрекне, нарочито лутку која је трепћући знала да каже мама.

Дан је одмицао, сунце се пело у висину, постајало је све топлије и наше корњаче су се кретале све спорије. Иза њих је остајао траг у полеглој трави, младе влати и згњечени цветови камилице и другог пољског цвећа. Отац Корњача је био прешао највећи део пута, Мајка Корњача није много заостајала, а Кћи Корњача је била баш далеко на зачељу. Готово да више није видела своје родитеље, него је следила њихов траг. Када од умора није могла даље, она одлучи да се мало одмори и скрену крај једног грма дивљих ружа. Спусти свој пртљаг, положи лутку на земљу при чему она затрепери дугим трепавицама и рече мама.

Опијена мирисом латица ружа Кћи Корњача намах заспа у хладовини. За то време Тата Корњача и Мама Корњача су наставили пут ни не примећујући да је она заостала и мислећи да их следи. Када су већ били надомак потока, окренувши се да виде где је Кћи Корњача, схватише да им се негде изгубила. Ни слутили нису да она спава у сенкама ружа.

– Нема ти друге – рече Мама Корњача – мораћеш се вратити по њу. Ко зна шта јој се догодило.

Тата Корњача се почеша по дугом намрешканом врату и готово срдито рече:

– Неодговорно дериште. Сигурно јој је пажњу привукло нешто необично успут у трави и то је задржало.

Он невољно стаде да се враћа по трагу у трави и сам већ добро уморан. Сада се кретао још спорије, јер је сунце почело јако да греје и био је веома жедан. Сваки час брисао је зној марамицом с чела и по врату и љутито отпухивао.

– Где се само дену, ти мали враже враголасти?

Био је већ прошао ружин грм и одмакао од њега подалеко чудећи се како није наишао на Кћи Корњачу када је отрага зачуо једно отегнуто:

– Мамааааа…

– Хм – промрмља Тата Корњача – очито сам је не приметивши мимоишао. Где се само сакрило то дериште?

Ускоро је Тата Корњача био код ружиног грма и препун беса исто се отегнуто наругао Кћерки Корњачи:

– Мамааааа… Сад си се сетила да цмиздриш… – и крену да је истуче по гузи.

– Нисам ја – брзо и уверљиво рече Кћи Корњача. – То је лутка дозивала.

Потом узе лутку у руке која затрепта трепушама и прозбори: Мама!

Тата Корњача погледа своју нежну Кћи Корњачу, насмеја се, обриса зној и одустаде од намере да је казни. Подиже њене ствари и крену напред. За њим се упути и Кћи Корњача носећи у наручју лутку.

 

ЛЕПОТИЦА ИЗ АУТОБУСА

 

Девојчица је била веома стидљива и задуго није проговорила ни реч. Само је нетремице гледала кроз прозор у зелена поља која су промицала брзином као на некој покретниој траци. Указао би се и понеки издужени брежуљак, изненада, са кућама и црквеним звоником, понегде и завијутак реке с брзацима и мостом.

Држала је руке у крилу и непрестано гледала кроз прозор оронулог аутобуса који је труцкао по не баш добром путу. Само је тако гледала не окрећући се и повремено кривећи дуги врат да би видела оно што је брзо промакло а учинило јој се интересантно.

Нико од путника није ни излазио ни улазио на успутним станицама, осим њега, дечака који је ушавши сео баш до ње.

Дечак је крадомице погледавао у њено лице глумећи да и сам посматра све то што промиче иза стакла. Није се усуђивао да је ишта упита, а изгарао је од жеље да то учини.

Када се у једном тренутку она љубазно осмехнула, дечак је осмех узвратио и рекао то што је било најједноставније у том тренутку:

– Баш је леп дан.

– И ја тако мислим – одговорила је девојчица и ужагрених очију осмотрила дечака. – Баш је леп дан.

И онда су обоје поново дуго заћутали измењујући по неки стидљиви осмех.

Када је дечак на једној од следећих станица устао и почео да се спрема за силазак, испоставило се да силази и девојчица, јер је и сама дохватила своју торбу.

Обоје су се насмејали и пошли према излазу и већ након неколико тренутака стајали су са својим торбама на тротоару омање вароши.

– Чудно – рече дечак – чудно да смо допутовали у исто место.

– Можда и није – узврати девојчица. – Можда ништа није случајно.

– Да ти понесем торбу – понуди се дечак.

– Али ти не знаш ни на коју страну идем.

– Свеједно.

Било или не било чуда, ишли су у истом смеру. Сада су разговарали као да се познају дуго. Успут су једно другом рекли и своја имена: Теа и Јанко.

Када је Теа рекла да је стигла на циљ, а то беше пред једном кућом обраслом у зеленило, Јанко зажали и учини му се да је све то пролетело брзо као трен. Као да је сањао и сан се прекида с одласком девојчице.

– Ја имам још мало да пешачим – рече. – Не далеко, неколико уличица даље.

– Остаћу овде у гостима цело лето – рече Теа. – Биће ми драго да се поново видимо.

– О! – само што од среће не ускликну Јанко – Доћи ћу да те потражим ускоро.

Теа му пружи руку и замаче иза баштенске вратнице, а Јанко постаја неколико тренутака и осмехнут поскочи увис.

– Каква лепотица! – узвикну весело и продужи низ улицу.

 

ЉУБАВНА ПРИЧА

 

На ливади се налазило језерце окружено с неколико разгранатих стабала. Један лептир летећи над површином воде угледа свој лик у њој и закључи да је леп. Он је заиста и био леп, прави примерак лепоте каква и приличи момцима у тим годинама. Имао је широка шарена крила, јаке мишице и бистар поглед. Многе лепотице су га већ биле запазиле.

Није одолео да не направи још неколико кругова. Летећи сада тик изнад глатке зацакљене површине потока, крилима готово дотичући воду и огледајући се, сваки пут је долазио до истог сазнања – да је изузетно леп. И тако је опијен лакоћом, пун ведрине и среће летео, летео…

У то време стално је мислио на девојке и врзмајући се у њиховој близини настојао је да га запазе. Оне су га већ биле приметиле и само зато што су биле лепо васпитане и стидљиве нису те своје симпатије ничим показивале. А он је био неодлучан да им приступи и удвара се.

Одлучи да слети поред једне заносне лепотице која се одмарала на цвету камилице. Али она га ни не примети. Само је лагано затреперила прозрачним крилима и наставила да гледа некуд унутра, међу латице.

”Негде грешим”, помисли Лепотан, тако ћемо га звати, и почеша се по глави.

Ипак је успео да на тренутак ухвати поглед њених очију јантарно зелене боје. Оне су га очарале и тада осети неко зрачење које је носио у грудној дупљи, слично музици. Свуда около простирало се пољско цвеће, лелујаво на благом ветру. Дан је био пун светлости, а небо без иједног облачка. Погледа горе у ужарену куглу сунца пун радости и када поново погледом потражи лепотицу, виде да је нема.

”Куд се денула?”, забрину се Лепотан и полете да је тражи. Мирисави ваздух опијао му је сва чула док је облетао око расцветаног дивљег јоргована. Ње тамо није било. Цветна ливада простирала се у даљину као шарено море. Дуго је летео тражећи је и време му је споро протицало попут задњег часа у школи.

– Шта тражиш? – довикну му пријатељ видећи га како звера. – Као да си нешто изгубио.

– И јесам – одговори му Лепотан безвољно.

– А шта то, ако смем знати?

– Једну лепотицу с очима јантарно зелене боје…

– А, то? – тихо рече пријатељ. – Тешко је с девојкама.

И одлете некуд не прозборивши више ни речи.

Лепотан је облетео цели један воћњак, око сенаре, загледао испод зелених листова калопера, вратио се до потока, до ружичњака… Онда је слетео у близини оне руже где је први пут видео лепотицу. Био је тужан и покуњен.

”Љубав треба одмах зграбити и ништа не остављати за касније”, мислио је тако и јадиковао.

– Хеј! – довикну му други пријатељ. – Као да су ти све лађе потонуле.

– Да – тихо узврати Лепотан. – У питању је моја девојка.

– Шта с њом?

– Нестала је.

– Много незгодна ствар. А када се то догодило?

– Малопре, када сам на тренутак погледао у Сунце она је ишчезла. Једноставно је више није било.

– Хм. А да је заједно потражимо! Удвоје је лакше.

– Баш си друг – обрадовано дочека Лепотан.

Летели су потом уз поток, кружили дуго над пољским цвећем, враћали се на већ посећена места, али лепотицу коју су тражили никако да угледају.

Напослетку, када су већ намеравали да одустану, угледали су је у друштву неког грмаља од лептира који јој је нешто причао, а она се беше закоценула од смеха.

Лепотан је схватио да је задоцнео. Усред ливаде с пољским цвећем, тамо где се налазило језерце, неко други освојио је срце те лепотице, само зато што је он био неодлучан у правом тренутку.

– И није нешто – рече му пријатељ, више да га утеши. – Зар не видиш како има танке ноге?

Лепотан не одговори.

 

СРЕБРНА УКОСНИЦА

 

Дечак је корачао преко ливаде крај потока, довољно дубоког да се у њему окупа, али он то није намеравао. Около у полукругу била су расута пространства шумских пропланака, жутих, белих и љубичастих од летњег пољског цвећа. У даљини, иза његових леђа, назирала се силуета звоника с црквом и кућама на благо заобљеним бреговима. Сунце се беше попело у висину просипајући златасту прашину свуда около.

– Куда си се упутио, Павле? – дозва мајка дечака седећи на почетку њиве. – Не иди далеко!

– Само мало – одазва се он. – Хтео бих да видим одакле долази поток.

Дечак је идући обалом посматрао у светлуцавој води ракове који се мичу и рибе чији су се трбуси беласали на сунцу. У густом сплету трава испред њега су искакали скакавци и неке бубе које није познавао. Учини му се да је пре њега неко скоро туда прошао, јер су стабљике биле полегле и згњечене. Један лептир само што му није дотицао лице облећући око главе. Онда је приметио нешто светлуцаво испред својих ногу.

– Гле! – Павле се почеша по пегавом носићу. – Откуд она ту?

Сагињући се дохвати сребрнасту укосницу чији је сјај привукао његову пажњу. Подижући је у висину очију примети како су јој рубови позлаћени и како је необично лепа, с бубамаром на врху.

Павле убрза корак уз поток следећи траг и ускоро према ивици шуме угледа девојчицу са дугом марамом боје мака око врата која се лелујала на ветру.

– Она трчи – севну мисао Павлу и он је дозва. – Хеј! Је ли ово твоја укосница?

Али, девојчица је била далеко да би га чула, па он потрча за њом. Учини му се да је и она убрзала.

– Шта јој је? – запита се Павле. – Зашто бежи?

Већ ју је сустизао. Сва задихана девојчица је у страху стала, окренула се и разрогачених очију погледала Павла. Био је очаран њеним изгледом, цртама лица, немарно распуштеном таласастом косом, очима боје младих трава.

– Да ли је ово твоја укосница? – упита Павле подижући је према њој.

Девојчица се осмехну ослобођена страха.

Он јој узврати осмех и пружи укосницу. Њено лице засја још лепшим сјајем.

– Нисам ни приметила да сам је изгубила – рече не скидајући осмех с лица.

– Случајно сам је приметио идући уз поток. Видео сам нечије трагове, а овуда изгледа нико не пролази.

– Баш ти хвала! – рече девојчица. – Зажалила бих због ње. Ја сам Јана.

Павле јој рече своје име.

Јана спомену неко име места из кога је дошла, а како он није разумео, објасни му да је то место у страној земљи из које долази.

Почеша се по коси и упита:

– А откуда да си сама на ливади?

– Видиш ли онај брег тамо у даљини и ону кућу црвеног крова? – упита Јана – Тамо живи мој онкл и ја сам с родитељима у гостима код њега.

Павле опет није разумео ко је онкл, а Јана схвативши то појасни:

– Онкл је мамин брат, мој ујак. Видела сам поток с брега како светлуца и упутила се овамо да га разгледам изблиза.

– Аха! – схвати Павле. – Ливада и поток су баш дивни. И сам сам пошао узводно да видим одакле тече.

– О, далеко тамо из шуме. Али сама не идем до извора. Ишла сам једном с родитељима.

– Аха! – опет се почеша по носу Павле нетремице гледајући девојчицу.

Онда су се разговарајући полако скупа вратили ливадом низ поток где их је дочекала сва забринута Павлова мајка.

– Куд си се изгубио, деране? – упита она. – Већ сам се забринула за тебе.

– Поток извире у шуми испод брега, тамо… – показа руком Павле у правцу шуме.

Павлова мајка погледа девојчицу.

– Зове се Јана и изгубила је укосницу – објасни Павле. – Нашао сам је и вратио.

Мајка виде с каквом пажњом Павле посматра девојчицу не скидајући поглед с ње и лице јој испуни осмех.

„Мој дечак расте”, рече у себи. „Ни приметила нисам како већ постаје мушкарац.”

Испред њих на ветру као море заталасала се висока свиленкаста трава.

 

ЦВЕТ НА ПЛАЖИ

 

Кад се Ана разбашкари на плажи личи на шарени цвет. Само што на њега не слећу пчеле и лептирови, него погледи дечака из целе вароши. А како и не би када је то најлеши цвет који је пао на песак и, гле чуда, ту процветао. Зато и мами погледе и уздахе.

Док усамљена лежи на леђима, благо и загонетно осмехнутог лица на коме светле широм отвирене плаве очи, загњурене у дубину неба као у прозрачно море, и сама сања најлепше снове о једном дечаку који појма нема о томе.

А тај дечак, који је такође као и његови другови шаље погледе према расцветалој Ани, непрестанце машта како ће једног дана баш он за руку да je поведе до прве посластичарнице где се продаје најбољи сладолед. Ни он појма нема да Ана размишља о њему.

Ана мрси своју пшеничну косу и стреса зрнца песка с колена, пре него што ће да се бућне у море и равномерним замасима заплива од обале.

А, кад би којим случајем, само мало скренула поглед улево, запазила би оног дечака у сенци тамариса који је нетремице проматра, њихови би се погледи срели, он би јој се насмешио и она би осмех узвратила… Тада би све била једноставно и лако.

Да, тада би све било тако једноставно и слатко.