Стајао је загледан кроз прозор у башту с дрвећем и цвећем коју тек беше окрзнула рана јесен златастим бојама. У њој му се највише свиђао плави базен, још пун воде, мирне као уље и витке брезе с којих се откидао покоји лист и падао лелујајући кроз ваздух. Иако су брезе биле подаље, понеки би поред траве завршавао и у базену. Около су биле столице од плетеног прућа и исти такав сто. Травњак који је пресецала стаза беше још свеж и зелен. По њему је пас јурио мачку која и није нешто убрзано бежала, па је све више личило на међусобну игру двоје који се добро познају.

Андреју је ово била прва журка на коју га је неко позвао. Та отмена и пространа кућа, чију је капију и фасаду пролазећи често загледао, за њега је увек била непознаница. Њена раскошна унутрашњост с превеликим дневним боравком, који је видео када је ушао, за ову прилику испражњен од неких ствари како би за све било довољно места, са завојитим степеницама према галерији на којој беше и радна соба сва у стаклу с погледом унутра, веома му се свидела. Један цели зид горе у њој био је испуњен књигама, а радни сто уз саму стаклену стену. Улазећи кроз велика дворишна гвоздена врата испуњена пуним дрветом, или неком сличном имитацијом, могао је први пут завирити у то двориште, увек знатижељан да сазна шта је иза. Дочекала га је Нина, весела, озареног лица, у хаљини црвеној као булка, а онда, видећи га тако тихог и скромног како збуњено и непомично стоји с цвећем и поклоном, једноставно повукла за руку и повела према кући.

Унутра је већ било веома живо. Музика је била прегласна, сви су се вртели, плешући или ходајући. Познавао је само двоје или троје другара из улице и школе, док је остале видео први пут. Нина се брзо изгубила одлазећи да дочека новог госта, а он је остао сам насред собе, не знајући куда да се дене. Прозор према башти учинио му се као најбоље решење и упутио се према њему пролазећи између парова.

Одувек је био повучен и тих. Таквога су га знали сви његови другари, у школи, у игри. Није имао баш срећно детињство због ситуације у кући поред болесног оца који је уз то још знао и да попије. Тада би био агресиван према мајци, њему и сестри. Многе ноћи преспавали су вани бежећи да сачувају главу. То је оставило дубоког трага на Андреја и зато је био такав, повучен, усамљен, затворен у себе.

Када га је Нина позвала на журку поводом њеног рођендана био је изненађен. Она је била тек дошла у његову школу и покушала је у неколико наврата да разговара с њим, да му се приближи. При таквим сусретима, док га је гледала крупним очима срне, тањушна и слатка, њему би се језик свезао у чвор, као да је заборавио властити говор. Желео је да се тај њихов сусрет никада не заврши, а завршавао би се брзо јер би она схватила да из њега неће извући баш много речи. Одлазила би с неким укоченим полуосмехом, а он би остајао збуњен, помало уплашен њеном лепотом, сматрајући је недоступном за њега. И жалећи што се све тако завршавало.

Нина је, у ствари, била сасвим обична девојчица, срдачна и отворена. Андреј је, међутим, сматрао да су све такве лепе девојчице умишљене, затворене и неприступачне. У томе се много варао, али он је био такав. Зато је тешко стварао пријатељства с девојчицама, нарочито онима које су биле лепе и пред којима се осећао несигурним. Када је добио позив за рођенданску журку, његовој срећи није било краја. У почетку је то прихватио с неверицом, али када је Нина наваљивала да прихвати позив, уверио се да она мисли заиста искрено. Одмах је то рекао мајци и сестри и обе су се дале на посао око припреме његовог одласка. За ту прилику купљена му је нова нежноплава кошуља, дар и цвеће за Нину, а кренули су и савети како да се понаша код те непознате фамилије у четврти лепих кућа. Сестра је посебно имала да у саветима дода још понешто, а мајка је дан раније кренула да му дотера фризуру. Она је тада за њега и сестру била једини фризер и то добар. Њене дубоке плаве очи гледале су га с љубаљу док је штрицкала маказама. После, када се обукао, дуго су га обе задовољно загледале, срећне и саме због те посете.

Забава се загрејавала. Бивало је све живље, с много гласова и нових песама. Нина га је приметила крај прозора, махнула руком, али је била заузета сталним питањима и обевезама око доласка нових гостију. Он је и даље стајао усамљен, неодлучан да се некоме прикључи и заподене разговор. Није био ни неки плесач, а потајно се плашио могућности да га која девојчица позове за плес.

У близини се налазио шведски сто препун разних сендвича, салата и сокова. На великим овалима налазили су се колачи, воће и посудице за сладолед. Коракнуо је према столу, узео сендвич и сок и се вратио на исто место, крај прозора. Док је јео, наставио је да гледа на предео који му се све више свиђао. Даље од куће, низ падину, видео је црвене кровове оближњих кућа, а још даље град с великим зградама, у вечерњој сунчаној измаглици. Све му се овде свиђало и све је одисало неким сјајем, чистотом урамљеном у питоми крајолик.

Један њему непознати дечак покушавао је да пева држећи микрофон и опонашајући певача чију је песму изабрао. Звучало је лоше. Ни приближно ономе што је било тако познато као добар шлагер. Дечак се трудио, верујући у то што ради, упињући се из петних жила. Када се и то завршило, жагор се наставио уз музику из музичке линије за коју је био задужен један од гостију.

На средини собе вртеле су се девојчице у лепршавим хаљинама и дечаци, кочоперни и важни. Једна жена средњих година доносила је нове сендвиче, сокове и купила празне боце и амбалажу, односећи их брзо у споредну просторију. Нико други од одраслих није се појављивао.

Тада, док је зурио у даљину преко баште и кровова, у сунце које је залазило иза високог звоника храма, приметио је како се поред њега обрела девојчица која је имала прелепо лице и тамну кожу. Није била црнкиња, али ни белкиња, нешто између. Драгост је умилно зрачила из целе њене појаве. Откуд она ту?, запитао се. Како да је није раније приметио док је прилазила? Можда је управо дошла. Никада је дотада није видео, али је схватио да је Нина познаје. И сама је гледала кроз прозор и Андреју се учинило да је на неки начин усамљена као и он. На себи је, као и друге девојчице тог послеподнева, имала хаљину без рукава, са широким појасом и великом копчом. На ногама лаке ципеле. Коса црна и мало коврџава, до рамена.

– Лепа башта – рече девојчица с помало чудним нагласком.

– Да, баш ми се свиђа – потврди Андреј. – Зелена и широка, са оним брезама уза зид.

– Шта ти се највише свиђа? – упита девојчица.

– Брезе, свакако – одговори Андреј. – И базен, травњак… све. Баш је лепо.

– И мени брезе. Личе на принцезе.

– Ускоро ће остати без лишћа.

– Биће лепе и тада.

– Наравно. И кад их снег заспе. Као у Русији. Тамо су баш дома. Праве лепотице.

– Ето како је лепоту лако видети, а тешко схватити. Лепоту свако види дркчије, на свој начин.

– Лепо речено – насмеја се Андреј, а осмехом узврати и девојчица.

Мало касније разговор између Ивоне, тако се звала девојчица, и Андреја текако је некако глатко као да се познају одувек. Андреј се и сам обрадовао тој свој промени, схватајући како је за то заслужна ова тамнопута непозната девојчица која је искрсла као из бајке. Било му је драго због тога, а више није био ни усамљен као до тада.

– Како то да не плешеш? – упита Андреј.

– Готово да никога овде не познајем, осим Нине – одговори Ивона. – А ти?

– И нисам баш неки плесач, као да имам две леве ноге, а и сам познајем само нашу домаћицу и још неке дечаке из моје школе.

– Можемо да само разговарамо, ако немаш ништа против?

– Наравно – обрадова се Андреј. – Баш ми је недостајао неко.

Тако су њих двоје наставили разговор, окренути прозору и башти, све више се упознајући. Андреј је сазнао да Ивона тек однедавно живи у граду, у истом кварту, у близини, да јој отац има пословну сарадњу с Нининим оцем и да се њих две познају на тај начин. Иако је живела у непосредној близини, ишла је у другу школу, јер када је требало да се упише у ову у коју су ишли Нина и Андреј, у њој више није било места.

– Баш штета – рече Андреј.

– Не смета ми. Идуће године ћу прећи у школу у којој сте вас двоје.

– Радоваће ме.

– Ти си некакав добар дечак – закључи Ивона загледајући га нетремице у очи. – Некако си дркчији… не као остали.

Андреј мало порумени и настави разговор.

Тада, док је одговарао на питање и Ивони објашњавао нешто у вези с градом, пружајући руку према високим солитерима у даљини, одједном је пукао шамар на његовом лицу. Мало је устукнуо, готово се затетурао, окренуо и од изненађења ухватио за образ не верујући шта га је снашло. Пред њима је искрсла непозната девојчица, крупног стаменог тела, разрогачених очију, прекривајући рукама уста. Исту такву позу имала је и Ивона, држећи само леву руку на уснама, док је десном покушавала до одгурне непознату. Није било потребно, јер је девојчица схватила да је дошло до забуне, да је тај ударац био намењен неком другом, да је Андреја заменила с неким.

– Опрости! Опрости! – завапила је хватајући га за оба рамена.

– Ударила му је шамар – рекао је неко да сви чују.

У соби је одједном завладала тишина, сви су застали и окренули се према прозору, чак је неко искључио и музику. Нина је дотрчала до Андреја, гледајући час у њега, час у девојчицу која му је опалила шамар. Видело се да јој је неугодно.

– Шта ти би? – упита је Нина.

– Мислила сам… – готово кроз плач одговори девојчица. – Опрости! Опрости!

– Хм – промрмља Нина – он заиста личи на Игора, али не толико да га замениш.

– Ох, опростите, опростите – стално је понављала девојчица. – Баш ми је жао.

Андреј је био потпуно збуњен, као и Ивона, Нина, сви уоколо. Тај бес њубоморе који је девојчицу навео да грешком ошамари Андреја деловао је као хладни туш на све присутне. Спласнуло је почетно радосно одушевљење забавом. За тренутак је настао потпуни мир. Постиђена, обореног погледа и са сузама у очима, девојчица је претрчала преко собе и изјурила напоље. Прва се снашла Нина и повела за руку Андреја према клавиру у углу собе. Села је и почела да свира. Желела је на неки начин да испуни ту паузу која је испунила собу, да ублажи ту непријатну ситуацију, да премости празнину која је настала.

– Ово је за нашег Андреја – рекла је Нина и потом засвирала и запевала једну нежну руску романсу.

Андреј је стајао поред клавира наслоњен на његову светлу површину, обореног погледа, још увек збуњен. Ивона је прилазећи спустила руку на његово раме тешећи га да то није ништа страшно. Док је свирала Нина је често подизала поглед према Андреју и помало била љубоморна на Ивону. Само зато што је вечерас била домаћица није се могла довољно посветити њему. Смишљала је на који начин да га одвоји од Ивоне. Кренуо је и жамор, а једна девојчица, чија је хаљина залептирала при брзом окрету, повукла је дечака до себе и поново весело заплесала. Тад су и други зажаморили и почели да плешу или разговарају у паровима.

Онда су се широм отворила врата на којима се појавила жена која је послуживала госте полако гурајући колица с великом тортом и упаљеним свећицама. Сви су се окренули и запљескали. Нина је престала да свира и устајући кренула према средини собе. Окружујући је сви су насмешени наставили с аплаузима. Нина је ухватила за руку Андреја и зажелела да заједно угасе свећице. Када су то учинили собом се разлегло једно гласно:

– Срећан рођендан, Нина!

Андреј у том тренутку није успео брзо да се снађе и да Нини први честита, јер га је она загрлила и цмокнула у образ. Руменог лица Андреј јој је узвратио запљуснут још јачим аплаузом. Сви су све схватили. И Ивона која је стајала по страни, не баш равнодушна.

Те вечери забава се продужила до касно у ноћ. Нина се није одвајала од Андреја. А када га је позвала да је сутра поново посети и обећала да ће му показати целу кућу и своју собу, његовом изненађењу и срећи није било краја. Тада је схватио да се заљубио и да ни једна жеља није недоступна. Потом доцније, поздравивши се с њом и неколицином посетилаца, Андреј је изашао у двориште и кренуо кући. Небо је било попрскано ретким звездама. Идући стазом према дворишним вратима осећао је како је ваздух топао. Одједном је поново устукнуо, јер је испред њега искрснула девојчица од које је добио шамар.

– Ти… – промуцао је збуњено.

Девојчица је сузних очију, обореног погледа немо зурила у земљу, а након кратке паузе рекла:

– Морала сам да те сачекам и замолим да ми опростиш… – а онда заћутала не налазећи нове речи.

Андреју је било јасно да га је она све време чекала да се појави и одједном је осетио сажаљење према њој. Није баш знао шта би рекао у том тренутку и сам затечен тиме, па ипак јој је дотакао раме и прозборио:

– Ништа за то. Опраштам ти. Био је неспоразум и схватио сам о чему се ради.

– Испало је глупо, ето… – поново кроз сузе рече девојчица. – Баш глупо. А толико личиш на мог дечка.

– Дешава се – рече Андреј. – Заборави на то.

Девојчица начас живну, обриса сузе и пружи му руку.

– Валерија, ја сам Валерија – рече.

Изашли су на улици која беше пуста. Неколико тренутака су још стајали на плочнику, девојчица се стално извињавала, а када ју је Андреј уверио да се не љути, радосно га је загрлила и окренувши се брзо кренула низ улицу.

Андреј је подигао поглед у небо и тамо на хоризонту према истоку видео једну необично велику и светлу звезду.

Поскочио је и весело забрзао плочником, стално се осмехујући.