Она га једноставно не воли, тај рески писак локомотиве, нарочито ноћу. И сада, док путују на север, он је подсећа на неке болне тренутке из ране младости који су јој дубоко урезани у сећање. А они, ти звуци, понављају се често и забадају у свест као игле. Огласи се сваки пут када то вероватно треба, јер неко непажљив жели да пређе преко колосека, или се нека животиња опасно приближила трачницама, а можда и сам машиновођа има потребу да понекада повуче за ручицу, да упозори, или, тек тако, да разбије ноћну тишину. Тај звук је за њу толико тужан и волела би да не постоји.

Није волела ни глас ћука у ноћи. И он ју је подсећао на неке тешке дане из детињства, болне, трауматичне, које је стално покушавала да потисне из свести. Тада, када је као млада девојка живела у кући поред пруге, у млаким ноћима пуним несанице и звезда, ослушкивала је како се повремено јавља из дубине поља, једнолично и тужно. И долазило јој је да запуши уши, да га не чује. А он би се накратко ућутао, таман да се понадаш да је отишао негде даље, кад, ето га поново: Ћук, ћук… ћук, ћууук…

Онда би се кроз ноћ проломио писак локомотиве, а затим би брзо дојурио воз и уз буку протутњао од чега би се тресла цела кућа. И када би се тај звук расплињавајући изгубио у даљини, када би опет завладала тишина, дуго није могла заспати размишљајући о свему и сањајући како ће једног дана побећи из ове куће крај пруге и отићи негде далеко где је нико не познаје и где ће бити бескрајно срећна.

Био је топао летњи дан кад су кренуле. Седеле су саме у купеу. Сунце се нагињало ка широким пољима жита што су се таласала поред пруге и далеко на хоризонту. И она их је гледала сетно, као жуто море које се мрешка. Поседовала је смиреност оних који су навикли на скромност. Готово да није покретала главу на танком врату. Руке су јој мировале у крилу док је одсутно зурила у даљину, ћутљива и замишљена. Паралелно с пругом понегде је ишао и асфалтни пут, са аутомоблима или камионима, понеким аутобусом, ређе мотоциклистима, тек понеким бициклистом. Свиђала јој се зелена река која би се повремено појављивала кривудајући између бујних стабала уз обалу, куће утонуле у воћњаке и поља у дозревању.

Насупрот ње, крај прозора, седела је девојчица задубљена погледом час у мобилни телефон, час у шарени стрип. Имала је десет година и радовала се путовању. Повремено је и сама гледала кроз прозор, а онда у мајку, покушавајући да својим невиним осмехом озари њено лице. А када би им се погледи срели, девојчица би видела да се на том лицу ништа не мења, да су и даље на њему само брига и туга, дубока замишљеност.

Сунце на заласку спуштало се на врх брега преко реке бацајући црвене зраке унутра у купе. Небо испуњено руменом пуноћом просипало је светлост која је пљуштала по црвеним варошким крововима и пољима. Мрак је лагано почињао да се згушњава напољу.

Девојчица је устала пропињући се на прсте како би с полице дохватила торбу. Ипак је била прениска и у томе ју је заменила мајка.

– Гладна си? – упита.

– Мало – рече девојчица.

Мајчино лице се не промени. Извади сендвич и пружи га девојчици.

Воз се заустави на малој станици на којој није било људи. Отправник, прав као свећа, након кратког времена подиже палицу и точкови поново заклопараше убрзавајући. Устајали ваздух у вагону мирисао је на гар. Било је топло. Наслонила је главу и задремала. Девојчица се опружила преко празних седишта и сама тонући у сан.

Ујутро, када је сунце већ почело да пече, пробудила их је шкрипа кочница. Воз је смањивао брзину и тренутак касније застао. На станици је било мало путника када су изашле на перон носећи између себе повећу торбу. Запљуснуо их је сув и врућ ветар и потражиле су хладовину испод станичне надстрешнице. Стајале су тако неколико тренутака гледајући у варошане који су улазили у воз, ужурбано, довикујући се.

Излазећи из станице наставиле су пешице низ улицу чије је асфалт исијавао врелину иако је било рано. Ускоро су стигле у центар вароши. Трг је био празан и жут од жеге. Селе су у хлад на тераси омањег ресторана. Жена је наручила кафу а за девојчицу сок. Крупних, бистрих очију она је често погледавала мајку.

– Хоћеш ли да једеш? – упита и отвори торбу.

Девојчица климну главом и прихвати сендвич у белој салвети. Јеле су ћутке гледајући на трг који је био пуст и устрептао од врелине ваздуха. Жена је пребирала по затегнутим нитима својих мисли, стално се питајући да ли је исправно поступила када је одлучила да дође. Нарочито да ли је требало да поведе и девојчицу. Није налазила прави одговор, а сада је то и било свеједно. Девојчица је ту с њом и можда ће да се обрадује. Човек је слабо биће, мислила је. И можда и у њему затрепери тај осећај очинства, без обзира на све.

– Обриши усне – рече жена пружајући руку према лицу девојчице. – Имаш мрвице у угловима.

– Аха – осмехну се девојчица и брзим покретом руке пређе преко уста. – Знаш ли куда треба да идемо?

– Питаћу конобара. Он вероватно зна.

Упутиле су се на другу страну града, уличицом с ниским кућама и прашњавим баштама у којима су венули цвеће и поврће. Понеки пас би залајао иза ограде трчећи уз њу. Готово да никога нису среле успут. Била је недеља и нестварни мир у коме као да је цели свет спавао осим њих две.

Тешка метална врата реско су зашкрипала након што су позвониле. У отвору се појави стражар у униформи, дежмекаст и још сањив.

– Дошле смо у посету – рече жена.

Стражар их осмотри задржавајући поглед на девојчици која је пиљила у њега. Он је помилова по коси узимајући легитимацију од жене.

– Кога желите посетити? – упита стражар уписујући податке у књигу након што су ушле у затворски круг и стражарску собу.

– Антонија Коларевића – рече жена на што је стражар знатижељно погледа подижући поглед. Један тренутак задржао га је на њеном лицу, а онда спуштајући низ тело поново скрену на лист и настави да уписује податке.

– Девојчица?

– Маша.

– Исто презиме као ваше? – питао је даље наизменично посматрајући девојчицу и жену.

– Јелисић, да.

Стражар овлаш прегледа торбу и притисну дугме на столу након чега се појави младић такође у униформи. Личио је на дечака, веома млад, лепог лица.

– Доведи Сувог у собу за посете.

Кренуле су за младићем. Остављајући их унутра он их замоли да сачекају. Соба је била скромна, само сто и столице. Селе су и чекале. Девојчица је погледом шарала по просторији док је жена оборене главе зурила у плочу стола не померајући се. Једна мува упорно је насртала на прозорско стакло и то је био једини звук који је испуњавао простор. Девојчица погледа у мајку и учини јој се да њено тело дрхти, али не рече ништа. Ћутала је и чекала као и жена.

Када су се врата отворила она готово да га није препознала. Беше омршао и поружњао, упалог лица, бледог, са потонулим тужним очима, без сјаја. И руке као да му се беху издужиле, као и цело тело, некако нестало у затвореничкој одећи. Једва приметан грч на његовом лицу требало је да значи осмех кога није било док јој је пружао руку.

– Ипак си дошла – прозбори тихо и с неверицом гледајући у њене очи.

– Јесам – одговори жена. – Коначно сам одлучила да дођем, ето…

Антонио скрену поглед на девојчицу.

– Маша – рече жена. – Сада има десет година.

Антонију се нешто као кугла заглави у грлу и када зажели да прогута пљувачку осети немоћ схватајући како су му уста потпуно сува. Није знао шта да учини док је још збуњено стајао, па, ипак, пружи мршаву руку и девојчици. Она га је подигнуте главе гледала одоздо, испитујући то непознато лице зарасло у ситне беле длачице. Он је за њу био потпуни странац, неко кога никада раније није видела и према коме није могла да осети ништа.

Ћутали су неколико тренутака након што су сели. Ни реч да откину с усана. У соби је било претопло и загушљиво. Досадна мува је и даље зујала на стаклу покушавајући да се ослободи заробљеништва.

– Ускоро ћу изаћи – рече Антонио напокон. – Кажу да ће ме помиловати.

– Требало је одавно – прозбори жена упирући поглед према његовом лицу.

– Никада нису нашли никакав доказ за оптужбе – пригушено као да стење изусти.

– А сведоци? – упита жена. – Значи да су лагали.

– Ти ми верујеш, зар не? Много сам испаштао. Због ничега. Нема правде и тешко је доказати да ниси крив.

– Верујем. Увек сам веровала, али нисам могла учинити ништа. Ни моји нису дозвољавали да те посетим. Све до сада. Отац ми је умро.

– Жао ми је. Опраштам му.

– Она је твоја, Антонио – рече жена упирући поглед на девојчицу.

Девојчица није ништа разумела и најрадије би побегла из собе. Овај човек јој се није свиђао. Он не може бити њен отац. Њен отац је сигурно лепши господин и немогуће је да је у затвору. Он ће се сигурно појавити једног дана испред њене школе, узети је за руку и повести низ улицу, а она ће срећна узвикнути: Ово је мој тата! Јер, тако и други очеви долазе по своју децу пред школу, да их поведу кући.

– Зашто ми барем ниси написала писмо? Било би довољно и много би ми значило.

– Ништа не би променило. И можда ми не би веровао. Сада је свеједно.

Антонио је кршио прсте на руци и гледао у шаке с плавим венама.

– Донела сам ти албум са фотогртафијама – рече жена пребирући по торби. – И неке друге ситнице. Да ти се нађу. Много тога се променило од тада.

– Шта смо то згрешили, Боже? – простења Антонио. – Зашто ме кажњаваш?

– Ништа. Не верујем у његово доброчинство. Много је зла на овом свету. А Бог ћути.

– Да ли радиш?

– Да. У библиотеци, још увек.

Девојчица је устала и стала да шета по соби. Било јој је досадно. Она је желела да се та посета заврши што пре. Њу тај разговор није уопште интересовао и све јој је било страно. И соба с решеткама јој се није свиђала, а било је и веома вруће.

– Дођи, седи поред мене! – замоли Антонио.

Девојчица с оклевањем и невољко приђе гледајући у мајку. Она јој климну главом. Седајући осети потом како јој Антонијева рука милује косу. То јој се није допадало, али је ћутала и гледала у своје сандале са каишићима. Онда ју је загрлио и привио на груди а она је осетила некакав чудни мирис и желела да је што пре пусти, да побегне. Ипак се суздржала и одахнула када је наставио разговор с мајком, а она опет устала и обилазила дуго око стола.

Када су излазили напоље девојчица је приметила сузе у очима тог необичног човека и он јој се учинио веома висок, много виши него када су дошле. Док је одлазио низ ходник још се једном осврнуо, лагано подигао руку и махнуо.

– Шта сте му ви? – упита стражар жену на капији враћајући јој личну карту.

– Пријатељица – рече жена скрећући поглед.

– Јадни Суви – рече стражар. – Добар је човек.

– Зашто га зовете суви? – заинтересова се жена.

– То му је надимак. Тако га сви зову. Ваљда зато што је тако мршав и висок.

– Има он своје име – не одоли жена. – И није јадан. И сами кажете да је добар.

– Знам, опростите. Ускоро ће га пустити. Нажалост прекасно…

– Како прекасно? – зачуди се жена. – Зашто прекасно? Никада није прекасно.

– Мислио сам на његово здравље и то колико му је остало…

– Шта колико му је остало? – готово уносећи се у лице стражару није престала да запиткује.

– Од живота, то, како да кажем, мислим на ту његову опаку болест… опростите – рече стражар одлазећи у кућицу. – Мислио сам да знате и да сте зато дошле.

Стајала је тренутак окренута према затворским просторијама као скамењена, немоћна да се покрене, нема и пребледела. Одједном је схватла како је прекасно дошла и да је сада заиста за све прекасно.

Девојчица је ухват за руку и поведе на улицу.

Вани их дочека још већа летња жега и устрептала јара којих сада нису биле свесне ни једна. На спарушеном лишћу оближње живице белела се брашњава прашина. Није могла нормално да корача јер су јој колена клецала, па седоше на трошну клупу у слабој сенци дрвета. На улици није било никога. Онај ко није морао бежао је у хлад, у таму собе, и без велике потребе није у то време излазио ван.

– Ту је чесма – рече девојчица подижући се и коракнувши према њој.

Устала је и сама и дуго прскала лице не баш тако хладном водом, сапирући сузе.