Нисмо га одмах препознали, јер беше омршао и поружњао. Лице му је било упало, бледо, зарасло у чекињасту браду, а коса дуга, сасвим седа, у нереду. И тело му беше некако исувише издужено, а одећа преширока и изношена. Изгледао нам је сада знатно виши, мада је и раније био дугајлија. Нека митска смиреност исијавала је из његове појаве док је стајао у месту, неодлучан куда да крене, након што су се за њим с треском затворила врата аутобуса.

– Па то је Чварак – рече неко испод сеновитог стабла где смо испијали пиво. – Он је. Нико други.

Вероватно је био науман да продужи даље, али је још тренутак стајао непомичан гледајући како аутобус замиче на завијутку праћен ковитом прашине. Ништа није имао у рукама и оне су му некако неприродно штрчале обешене низ тело.

– Чварак! – позва га Столе. – Јеси ли то ти?

– Ја сам – одазва се, трпељиво осмехну и промрмља кроз браду. – Како видиш.

– Дођи овамо! – настави Столе. – Дођи, легендо!

Као да чупа ноге из тешког блата, а не из прашине, мало повијен у леђима, лагано је закорачио према нама. Антоније му привуче столицу. Сео је готово и не погледавши нас, као да смо се растали тек сат раније, као да није прошло читавих десет година од тада. Одувек је био такав, помало чудак.

Вељко му понуди пиво што не одби. Чворноватим шакама и дугим прстима обухвати криглу и задржа их тако, као да жели да је загреје. Није одмах отпио гутљај, само је обореног погледа зурио у пену и ћутао.

– Где си био све ово време? – упита Данило. – Где си напрасно нестао, човече?

Дуго зурећи у његово мрачно лице чекамо одговор који не долази. Ипак, подиже поглед и, након што отпи гутљај, некако и сувише тужно прозбори:

– Свуда.

– Рат је завршен одавно – рече Данило. – Сви смо се вратили, али теби ни трага.

Никаквим гестом не показа вољу да нам исприча своју причу. Чак нас ни не погледа, само поново обори поглед на пену која се сада слегала.

– Већ смо мислили да се нећеш вратити, да ти се нешто догодило – рекох.

– Како видите, није.

– И бринули смо – додаде пуковник. – Последњи пут сам те видео на Мотајици.

Лице му намах поприми веселији изглед и лаганим погледом пређе преко нас. Она смиреност није га напуштала. С неприродно згрчених усана ни тада не откину се ни једна реч. Само је подижући криглу отпио још један гутљај пива и неодређено погледао у даљину. Ми смо и даље немо пратили његове покрете, ипак очекујући да нам каже откуд долази и где је био све ово време. У том часу приметих на његовим раздрљеним грудима неку медаљу обешену на златном ланцу. Густе коврџаве длаке готово су је прекривале. Када се помери, она негде потону унутра.

Надимак Чварак добио је још у основној школи. Није му се свиђала ужина коју смо добијали у школској кухињи и сваки дан је доносио врећицу са чварцима. Што не би појео враћао је кући. Нудио је и нас и ми смо их узимали јер су били укусни, румени и не превише масни. Неко је рекао: Чварак! и тако је остало. Остало заувек, у гимназији и после када је отишао да студира на Филозофском факултету у Београд. И чим би се лети појавио, викали смо за њим:

– Где си, Чварак, легендо!

Био је омиљен у друштву, снажан и храбар. Увек за главу виши од свих нас. Сви су га се помало плашили, можда због његове висине и леденог погледа. Живот је тако удесио да је рано остао без оца, па је уз мајку морао радити одмалена најтеже послове. Често би надничио по туђим имањима како би им тај неко заузврат поорао оно мало земље што су имали или урадио нешто друго трактором и машинама. Није био лош ученик, не и најбољи, али је брзо памтио. Не знам када је и колико учио од толиког посла у кући и око ње, али је у школи углавном показивао солидно знање. А када је отишао да студира, вероватно без пребијене паре, било нам је драго. Годинама се у Београду сналазио на разне начине, илегалисао у Студентском граду, па му је и студиј трајао дуже. Ипак је завршио факултет, а када је код нас запуцало, само се једне вечери појавио, ћутљив и смркнут. Тешко је из њега било ишчупати коју реч.

Добро сам упамтио једно наше заједничко путовање и повратак возом с књижевне манифестације у Зајечару. Мислим да се звала Млади мај. Писали смо помало обојица. Дуго смо чекали да воз крене, а када је кренуо, вукао се, чини ми се, читаву вечност до Београда, заустављајући се на свакој станици. Са Чварком је била и једна лепушкаста млада песникиња чијег имена не могу да се сетим. Умиљавала се око њега, а он је у свему изгледао незаинтересован, готово потпуно миран. Када смо веома касно ноћу стигли у Београд, а та песникиња и ја нисмо имали превоз даље, повео нас је у Студентски град, у собу за коју сам био сигуран да није била његова. Намах сам изморен заспао на једном кревету, а њих двоје су заузели други. Негде ноћу, можда пред саму зору, пробудио сам се, ваљда од шумова из угла собе, и видео Чварка потпуно голог са исуканом батином како је проминуо тик крај мог носа. И данас се питам да ли сам то стварно видео, или сам сањао, јер сам, изгледа, одмах поново заспао. Никада га нисам питао шта је било те ноћи. Ујутро је та песникиња један део пута путовала заједно са мном, а ја сам је загледао и покушавао да видим то што се није могло видети. Изгледала је лепо, задовољно и одморно.

Кад смо били дечаци нико од њега није био вештији да голим рукама лови пастрмке у Ријеци како смо звали мало шири поток који је текао кроз село. Та наша река имала је на местима велике вирове бистре воде у које смо скакли и купали се лети. Онда када смо почели да се окрећемо за сукњицама девојчица маштајући о љубави с њима, Чварак нам је открио заменску рупу за којом смо жудели. У кукурузиштима која су расла на обали откинуо би зелену бундеву, избушио рупу у њој, натако на набреклог чулу и с њом запливао по виру. Тако смо и ми осетили како је то кад се гурне у њу, нашу прву рупу.

Мислим да је, касније кад смо били мало старији, први од нас осетио сласт женских бедара. Зеленоока Лана почела се врзмати око њега. Имала је велике груди, уздигнуте напред као да ће јој дотаћи браду, једро тело и лепе ноге. Чинило се да није заинтересован. Само наоко. Једном сам их видео како замичу иза грма на ливади, а потом како потањају у високу траву и како се Ланине ноге беласају подигнуте увис. Она нас је касније учила љубави.

Једном, за време рата, док смо марширали преко пустих брда, ту и тамо, у даљини, могли смо да видимо још понеко насеље, углавном пусто, напуштено. Из многих кућа, или онога што је од њих остало, штрчали су само димњаци, са понеком црном кровном гредом. Мрачне стране борова тонуле су у сутон. Небо пуно бременитих облака висило је над нама. Ускоро смо очекивали да почну да падају досадне јесење кише. Јесен је била лепа, топла. Брали смо презреле укусне шљиве у воћњацима на које смо наилазили. И јабуке, румене и миришљаве, по окућницама на којима није било никога. Кретали смо се полако, мислећи да смо безбедни.

Застадосмо тада код неке сенаре и уморни поседасмо куд који. Заселак са тек неколико кућа и капелицом на брежуљку. Згуснута тишина свуд око нас. Протрљах, омирисах и загризох јабуку. Зуби ми уронуше у њено чврсто бело месо, пуцкетајући. Понудих и њега. Узе је без речи и затворивши очи настави да куња, али и да је гризе. Такав је Чварак.

Тада су изненада запуцали на нас. Поскакали смо и заузели заклоне, не верујући у то што нас је снашло. Нико, ни пуковник који је био искусан официр, није то очекивао. Већ смо били протерали непријатеља преко реке и сви извештаји су говорили да је терен очишћен, сигуран. Били смо на неповољној позицији, слабо заклоњени, а паљба је долазила с недалеког брега и из добро утврђене куће поред капеле. Меци су се као осе заривали у сенару и фијукали кроз гране воћака. Залегли, тражећи што сигурнија места, нисмо одговорили на ватру. Пуковник је руком дао знак да не пуцамо.

Онда се догодило то.

Видео сам како је Чварак почео да копа по свом ранцу. Шта му је, доврага, помислих. Шта копа по том свом великом ранчини? Сада када нам се ради о глави. Али он настави даље, смирено, окренут леђима непријатељу, као да је на излету а не у рату. Онда видех како је изнутра извадио неку црну мантију сличну одећи католичког попа, како је облачи и очас, узимајући моју аутоматску пушку и остављајући свој митраљез, пузећи нестаје лево у воћњаку. То нико није приметио осим мене. Сви су погледе били усмерили према брегу.

За мање од десетак минута, након јаче експлозије у кући, пуцњава је престала. Нисмо знали шта се стварно догодило док га нисмо угледали испред куће. Држао је подигнуту пушку увис и махао рукама.

– Не пуцајте! – завапио сам. – То је Чварак.

Сви се згледаше у чуђењу и окренуше према мени и сами видећи да Чварка ту заиста нема. Силазио је потом према нама млатарајући црном мантијом, потпуно миран, чак убирући и једну јабуку у пролазу. После је испричао како је зашао с друге стране куће, једноставно закуцао и када су му отворили, бацио бомбу унутра. Одбацио је поповску мантију, а да га нико није ни упитао зашто ју је покупио негде успут.

Сада је био ту у селу, пред нама, још ћутљивији и загонетнији. Као да није био вољан да нам каже ништа друго осим тога да се вратио. Оронуо и друкчији, али, ипак, онај наш стари Чварак, који ће, надали смо се, касније да нам открије душу и исприча своју причу.

Али, он након што испи и последњи гутљај из кригле, устаде и не погледавши нас само рече:

– Ћао!

– Куда ћеш? – упита пуковник. – Остани с нама!

Већ је корачао, погнут, погледа упртог у стопала која су као јастуци млатили по прашини, не окренувши се.

Устадох тада и пожурих за њим.

– Чварак! – позвах га. – Сачекај!

Ништа. Није се ни осврнуо. Убрзах и ускоро га сустигох.

– Који ти је ђаво? – ударих га по леђима. – Шта је с тобом?

– Шта би било? Шта очекујеш?

– То да знам где си био. Мало ли смо тога заједно пребацили преко леђа.

– Пребацили, да. Важно је да смо живи. Зар не?

Куће су нам биле у истој уличици, близу једна другој. Нисам га пуштао. Знао сам да се упутио тамо. Корак му беше дуг и морао сам и сам да ходам брзо. Ускоро смо се нашли у њиховом дворишту, испред оронуле приземнице. Од када му је умрла мајка у њој није живео нико. Нисмо ушли, него смо сели на испуцалу дрвену клупу, испрану кишама и с тек понеком мрљом зелене боје која је преостала.

– Реци ми – обратих му се након подужег ћутања – шта се десило у оној кући кад сам те оставио самог? Одувек желим да те то питам.

Гледао је у стопала, трљајући руке.

– Ништа – рече. – Нисам могао.

– То сам и мислио, јер нисам чуо пуцањ.

– Када сам чуо глас оне девојчице с крупним очима пуних суза…

– Ах…

– Преклињала ме је: Чико, немој убити мог тају…! И у мени је поново затитрало нешто људско… Мада је поред њега лежао аутомат, још врео од паљбе. Жена је плакала, сва избезумљена од страха, а тако је било и с њим.

– А онда?

– Наредио сам јој да га свеже, проверио сам уже и рекао: Имаш пола сата. Ми смо свуда около. Након тога да га одвежеш и да се што пре изгубите. Онда сам пожурио за вама.

– А је ли истина то што се прича са заробљеницима у долини? Тада нисам био ту.

– Истина је и не знам шта ми је било.

– Ниси ти крив.

– Не знам. Могло је бити и друкчије. Подивљао сам као животиња.

За ту причу сам знао, али нисам поверовао у њену истинитост.

Био сам у команди коју смо сместили у једној од највећих кућа у селу, када су Чварак и неколицина заробили једну непријатељску групу у оближњој долини. Причали су ми касније о том догађају. Узимао је податке од сваког заробљеника. Смирено. Готово да их није ни гледао док је записивао њихова имена и друге појединости. Други војник је постављо питања, они одговарали а он записивао. Све је ишло уобичајено код те групе и у таквим приликама, када си заробљен, престрашен, с неизвесним исходом. Заробљеници су били свесни свог положаја.

– Ко си ти? – питао је војник следећег из строја.

– Усташа – одговорио је тај.

Ни војник ни Чварак нису поверовали у то што су чули. Мислилу су да је заробљеник од страха то несвесно изговорио. Поново га је војник с неверицом упитао, а и Чварак је подигао поглед.

– Ко си ти?

– Усташа – одговорио је поново тај још дрскије. – Ја сам онај који вас је клао и још ће клати.

Тада је Чварак побеснео, и кажу да му је у том тренутку на врату искочила жила дебела као прст, да је у лицу био црвен као рак, а да су му очи биле мутне као набујала река.

– Тако! – рекао је и издвојио тог заробљеника. – Више нећеш!

Испразнио је у њега цели шаржер.

Истог дана прослеђен је у војни затвор. Од тада ништа нисмо знали о њему. Рат је завршен и мислили смо да је можда још тамо. Надали смо се да ће се вратити сваког часа окајавши свој грех.

Сада је био ту поред мене, мој друг Чварак, заштитник из детињства, он кога сам волео на посебан начин. Имао је некакав болећив израз на лицу с кога нисам могао прочитати ништа више.