Ана лежи на леђима у трави и гледа звезде, латице неба. Руке су јој раширене, а лева нога мало савијена у колену. Њена равна коса просута је по зељи као свила. С десног рамена смакнута бретела открива изазовну унутрашњост према подигнутим грудима. Млад месец смеши јој се из прикрајка, између тамнозелених крошњи и крова куће. Једна распевана птица, коју не види, као да је и сама срећна као она.

Лево од ње, у тамнољубичастој измаглици, протеже се мирно море. Тихи звуци таласа запљускују пешчану обалу. Млака пенаста вода мами је да заплива. Али остаје да лежи. Небески кишобран изнад ње испуњен je светлуцавим чиодама које дишу руменим сјајем и то је оно што је привлачи да тако занесено утапа поглед у то огромно зажарено пространство.

Ана има необјашњив разлог за такво задовољство, опуштеност и мирноћу; једноставно је срећна. Због младости, због топле ноћи која је запљускује. А сем тога, она је сама, што воли, и тако мајушна у том пространству које је окружује.

У једном тренутку, када се потпуно преда земљиној тежи, замало осећа неку снагу која жели да је подигне у висине. Побоја се тог осећаја, али и пожеле да се то деси. Кад би могло, помисли, да ме овако у полусну, тај неко или нешта понесе горе и да ме љуљушка док сасвим не усним.

Ана не зна да је неко гледа прикривен иза завесе. И да је тај неко толико заљубљен у њу, да би све дао да је привине уза се и спусти један пољубац на њене усне. И Ана га можда не би одбила кад би знала. Али, тај неко нема храбрости да јој то каже, јер сваки пут пред њеном лепотом остаје без речи и сметен, док му се смеши зацакљених очију. Он и даље стоји крај полуотвореног прозора и гледа је тако крхку те сањиве вечери, молећи Бога да то потраје што дуже. Моли се да никакв шум не прекине њено сањарење, ни ветар, ни птица, ни вечерње звоно…

А када Ану, ипак, савлада сан и утоне у други свет, он, тај неко, претвара се у лептира и сасвим нечујно спушта на њено раме, остајући тако дуго нем и загледан у уснуло издужено лице, не усуђујући се ни да дише.