Пљускови косе по стаклима и бришу боје касног априла. У благи сутон потањају ливада и усамљено велико стабло воћке обучене у бело. Страхује за њену цваст, за ту гиздаву лепотицу за коју није сигуран да ли је, трешња, вишња, можда јабука. Нетремице зурећи напоље, његове очи одаваху забринутост и наду да ветар и киша неће потргати те латице у које је ових дана заљубљен. Када воћка ускоро буде сплетена у мрклу завесу ноћи, не зна како ће дочекати далеко свитање да је поново угледа.

Сваког јутра, већ неколико дана, чим се пробуди и из кревета угледа избистрено небо, брзо устаје и излази на балкон на коме га запљусне пролећна свежина и мириси расцветаних воћака из суседних башта. Али, оно дрво на ливади, удаљеније од њега, које његове очи не могу до краја да појме, причињава му посебну радост због своје величине и кочоперности. Када га обавију густе сунчеве зраке, заблиста у свем сјају и њему се испуне груди неком треперавом радошћу какву памти само из давног детињства. Иза башта и кровова кућа беласа се стакласто, наборано море. Понекада дуго гледа како се о хриди разбијају његови таласи као побеснеле морске немани. Ти бучни удари допиру у унутрашњост његове собе.

Када ујутро устане и седне седне на лежај, дуго са задовољством посматра предео кроз отворена балконска врата, не журећи да оде у купатило. Тако често закасни на доручак, а онда неко од особља мора да се попне до његове собе и да га опомене. А њему се никуда не жури. Има времена напретек, као никада досад. Простор око њега испуњен је књигама и само њима. Има их посвуда, толико да се тешко миче између наслаганих редова. Мали сто, столица, рачунар испред прозора и пролаз на балкон, као и купатило, једино су слободна места куда може да се креће. Сасвим танки телевизор монтирали су му на део слободног зида тако да може програм да гледа и лежећи. Када Ивона, млада девојка која стажира као сестра, дође да га позове, не улази унутра. Страх је да би се све те књиге, сложене од пода до таванице, без полица, могле срушити. Њен доброћудни смејуљак протурен кроз врата подсети га да је опет закаснио сањарећи.

– Господине Величковићу, опет нисте дошли на доручак – каже она цвркутаво.

– Сад ћу ја, Ивона – одговара потихо. – Опростите, ето опет сам закаснио.

Тада се на брзину обрије, умије, обуче и лаганим кораком спусти до трпезарије. Тамо већ нема никога. Његов сто још је застрт. Из кухиње се чује звецкање посуђа, отуд се извијају мириси јела и допире смех куварица. Брзо га послуже, изгледа без љутње, настављајући своје послове поспремања и заборављајући на њега.

Дани личе један на други, али он се труди да у њих унесе макар и најмању појединост која би увек чинила неку новину. Од трена када се обрео у дому одлучио је да не прихвати промене које би измениле његов дотадашњи начин живота. Зато би чим ојутри и види да је освануо леп дан планирао чиме да га испуни. Најчешће је одлазио до библиотеке или у књижаре, неретко у дуге шетње поред мора, или, све колико му је снага дозвољавала, да се пење уличицама према планини која је наткрљивала град. Зима, хладни и кишовити дани су га спречавали у томе, тада је као и остали морао да остаје у соби или у салону за заједнички боравак, да игра шах с онима које је већ одавно побеђивао у свим партијама, да слуша досадне разговоре о болестима или доживљајима из туђих младости. Понекада би помислио како му можда још и није било време да се повуче из свог стана, али, када је једне ноћи, док су киша и ветар крвнички лупали о стакла, устао да оде до купатила, чуо разговор између сина и снахе, схватио и сам да би за све то било најбоље решење. Унуке су расле, стасавале у заобљене девојчурке, стан је постајао претесан за све и он је донео одлуку да оде. Осим Лене, млађе унучице, чинило му се да су то сви дочекали с олакшањем.

– Долазићемо ти често у посету – рекао је син. – А и ниси далеко, па када год пожелиш можеш да прошеташ до нас.

Плакала је само Лена. И савијала руке око његовог врата, умиљавајући се као маче.

Живео је на исти начин не мењајући ништа. Највише читао, писао, гледао телевизију и за лепог времена шетао, шетао… широм очију посматрајући свет око себе. А поврх свега захваљивао је Богу за добро здравље и чилост у телу коју је осећао без обзира на поодмаклу доб. Кретао се усправно, ужурбано, у свему несразмерно својим годинама, као да оне нису оставиле већег трага на њему. Није ништа више ни очекивао од живота. Довољно је, мислио је и уживао у малим радостима, ситницама које су му испуњавале душу. Уживао је у сваком дану као да му је он последњи.

Тог јутра од тихог ветра и намрешканих влати у дворишту, када је већ био изашао напоље упућујући се у шетњу, пролазећи крај ониског прозора салона за дневни боравак, зачуо је звук клавира. Погледао је унутра и видео да је тамо заиста клавир на повишеном подијуму којег раније ту није било. Једна госпођа превлачила је знатижељно прстом преко дирки. Нешто ново, помисли. Добро је. Покуцао је на прозор и махнуо руком. Госпођа је колутнула очима и слегнула раменима.

Отишао је далеко на периферију, до најцветније сеоске ливаде. Брао је руковети пољског цвећа с намером да их однесе у дом и поклони Ивони и другом особљу. Стојећи на узвисини с погледом на град, благо се осмехнуо присећајући се средњошколских дана када је сваког јутра одлазио аутобусом из свог села до града где је похађао средњу школу. У пролеће, као ово сада, док би силазио низ брег засут расцветалим воћкама очевог воћњака, понесен свим тим мирисима и белилом, једноставно би поскочио од среће и запевао. Учинио је то исто и сада и био задовољан.

– Можеш ти то још, Стеване Величковићу – готово да је викнуо према шуми.

Одлучио је да остане све до поднева, до ручка. Дуња сунца светлела је на бистром небу и птице као да су желеле да му покажу сву своју умешност, само грла што им се не распукну од певања.

Када се око поднева вратио с великим букетима пољског цвећа поделио их је онима којима беху намењени. Било му је драго што је неке обрадовао. Погледао је новине и видео да је у њима објављена једна његова кратка прича. Као и раније дочекао је то с истом радошћу изрезујући је за свој албум. Те новине добијао је повремено и сваки пут очекивао с нестрпљењем. Све што би пристигло налазио је увек у својој соби. Пошту му је доносила Катја, а он јој се одуживао ситним поклонима. Већ годинама научио је да после подне веома кратко одспава. Учинио је то и сада.

Предвече, спуштајући се у приземље на вечеру, више из навике него што му је она била потребна, јер он већ дуго и сваки пут поједе мало као птица, пролазећи поред салона за дневни боравак, Стеван застаје чувши музику која осваја душу. Као зачаран ушао је унутра и стао иза леђа непознате свирачице коју су заклањали они који су већ раније дошли. Меки девојачки прсти нежно додирују беле и црне дирке. Њено ломно тело сасвим лагано се увија лево и десно. Он јој не види лице али закључује да је високог раста, светле и равне пшеничне косе разасуте низ леђа, која се са сваким њеним покретом лелуја и сели с рамена на раме, и да није одвише млада. Девојка свира изузетно добро и он у том тренутку мисли на своју старију унуку Мину која такође не заостаје за овом свирком. Композиција је иста коју је често свирала она у вечерњим сатима а он слушао пре него што је дошао у овај дом. Стајао је подуго на истом месту премештајући се с ноге на ногу, не могавши да је јасно види, а када се нико није мицао, одлучи да се упути према трпезарији.

– Наша нова докторка Ани – рече госпођа Мира која је такође пошла за њим. – Управо је стигла и дежураће наизменичко са старом. Добила је и собу у којој ће стално боравити.

– А тако – разуме Стеван. – Отуда и клавир. Нека. Биће нешто ново.

Свирка је још допирала када се након вечере враћао поред салона и он не одоли да опет не скрене унутра. Око клавира се налазило само још двоје-троје верних слушалаца, па он заузе место с леве стране. Тада, када је она лагано подигла поглед, видео је девојку чудесне лепоте, тајанствено осмехнуту, топао израз лица, крупне плаве очи, прозрачне и миле, уоквирене дугим трепавицама за које је помислио да су вештачке, тело женствено и осетљиво. За тренутак је схватио како подрхтава од узбуђења и само што није крикнуо:

– Ана!

Занемео је намах и као залеђен остао на месту. Збуњен и онемоћао.

Девојка је на себи имала тесно припијену белу кошуљу кратких рукава и сукњу од неког цветног, меког и намрешканог платна. Њене руке беху веома танке и ружичастог тена, а ноге дуге и лепо обликоване. Док је пребирала по диркама повремено је одговарала на питања присутних, звонким гласом, радосно и стално се осмехујући. Личило је као да је она одувек ту, као да све познаје. И они њу.

Свирајући и даље с очитим уживањем, девојчине очи су се за тренутак среле са Стевановим, од чијег сјаја је осетио необјашњиво узбуђење и бол који се шири у грудима, као да га је одједном нека стрела пробола. Како је могуће да те очи толико личе на Анине? И не само оне. Чак јој је и име слично. Када јој је поглед клизнуо у крило, Стеван се као уплашен брзо изгубио и ни сам не знајући како и којом брзином попео до своје собе. Легао је обучен на лежај и загледао се у таваницу. Од свега најјасније је памтио њене трепавице, потом те очи нестварне бистрине и умилности какве је имала његова Ана. Очи које су га проболе и дозивале. Очи које као да су малопре гледале некуд кроз њега. Тако обучен је и заспао стално се питајући ко је и откуда је дошла та девојка.

Од тог дана у Стевану се све нешто узбуркало, ускомешало као пена, стварајући неки необјашњиви немир који није могао објаснити. Желео је да види ту нову девојку која се појавила ту поред њега, нешто га је неодољиво вукло према њој, а опет је бежао да се не сретне с тим очима и погледом који је за њега значио болно подсећање на Ану. Често је чуо одоздо из приземља звук клавира, замишљао ту девојку у свој њеној лепоти, звонки глас кад говори и невелике груди које се надимају, нарочито када се смеје. Таква је била и његова Ана, невероватне сличности и нежности, Ана које већ одавно нема.

Сваки пут идућих дана када би је срео, а тај сусрет је било немогуће избећи, јер је она увек била ту негде поред њих, због њих, у пролазу, кад дели лекове, на ручку, у салону за клавиром, у шетњи двориштем, Стеван је обарао поглед журећи да се окрене, да некуда оде. И док би то чинио нешто снажно као магнет вукло га је да се окрене, да потрчи и загрли је, да зајеца.

Бежао је тих дана веома рано из дома одлазећи у дуге шетње поред мора или пењући уз брегове, покушавајући да не мисли на њу, да избрише слику тог лица и тела. Да се не сретне с тим погледом који милује и пробада. Али, то никако није било могуће, јер је она стално била ту, као да је сама Ана устала и говорила му: Зашто бежиш, Стеване? Не плаши се, дођи! Израњала је одасвуд, из воде, из цвећа, из ваздуха који је мирисао на касни април.

Добро, говорио је себи, ето, остани! Знам да је то немогуће, да то ниси ти, Ана, та девојка која је банула у мој живот, с очима које као да су твоје и које ме напросто маме да их гледам. Она је по свему као ти и то ме плаши.

Једног дана одлутао је веома далеко од дома, као никада до тада. Нашао се у пределу иза брда где раније није био. Ишао је као да бежи што даље од Ани и сам не знајући куда. Дан беше топао, светао, пун тишине. На неком омањем заталасаном пољу мирисало је пољско цвеће. Скинуо је шешир равног обода од меког филца и у њега брао камилицу. Био је изненађен да је она процветала тако рано, крајем априла, знајући да ју је раније налазио у мају и касније током лета. Није било први пут да се врати са убраним лековитим биљем и да га суши на балкону, разастртог по малој мреже уоквиреној дрвеним летвицама коју је сам направио у домској радионици. После је то биље паковао у папирнате кесице и одлагао по књигама. У радионици је знао дуго да израђује кућице за птице разних облика којих је било свуда око зграде, као и неке друге ситнице са жељом да некога обрадује. Био је срећан када види да је неком ситницом причињао радост другима.

Изгубивши осећај за време, дуго је корачао ливадом. Када је на тренутак застао и погледао недалеко према ретким стаблима шумице на крају ливаде, учини му се да тамо као кроз маглу нејасно види неку жену у дугој белој хаљини, свој од ситне чипке, која га је немо часак посматрала. Личила је на Ану. Њена висина беше неприродна, тело танко, као и руке опружене уз бокове. Како се појавила намах је и минула иза стабала и он није био начисто да ли се то стварно догодило или му се само причинило. Више није могао да је назре. Као да је испарила у некој ружичастој светлости. Омамљен мирисима он јетко процеди: Сад и то. Нисам ваљда почео да лудим? Као да није могао да појми шта је стварност, а шта нестварно. Удишући хладњикави ветрић, одједном без правог разлога потрча кроз густу траву као заталасану воду, стискајући пун шешир цветова камилице и уђе у ретку шуму према мору, надајући се да је доле пут којим треба да се врати. Трчао је брзо између расточених сенки дрвећа као да му прети нека непојмљива опасност. Сав задихан и ознојен, дочепао се асфалтног пута и стао уз ивицу тешко дишући. Тог момента крај њега се зауставио аутомобил.

– Господине, је ли вам добро? – упитао је возач гледајући га како стиска шешир.

Није могао да изусти ни једну реч. Дисао је дубоко гутајући ваздух.

Возач отвори врата и загледа му се у лице, примећујући како му цело тело дрхти.

– Дођите, седите! – рече возач и посади га на сувозачево место.

Он се није опирао и седајући осети мало олакшање.

– Куда да вас одвезем? – упита возач не скидајући поглед с њега.

– У дом – показа руком напред.

Возач је разумео, као да му то није било први пут.

Када се нашао у својој соби осетио је необјашњиво спокојство. Она му је личила на чврст замак који га штити од свих опасности. Лековита светлост лила је кроз прозор. На чистом небу, налик великом огледалу, појављивале су се прве звезде. Осећао је као да се ишчупао из глиба који га гута и бежећи ослободио велике недаће. Одмах је заспао.

Нашли су га у грозници, након што није долазио ни на ручак, ни на вечеру.

Није знао које је доба дана, предвечерје или јутро. Осећао је потпуну смиреност, али и апсолутну немоћ. Тежина властитог тела није му дозвољавала да се помери. Она га је вукла према доле. Отворивши очи поглед му се сусрео с њеним дојкама које се пропињу, лицем које се нагиње, косом коју забацује, рукама које хрле, осећајући хладни додир слушалице којом га додирује. Још је неко био у соби иза њених леђа, али није видео ко. Гласови су му били неразговетни, а ускоро и ликови. Заспао је у великој ватри и с главом пуном кошмара.

Са светлом зарумењене зоре, када му се глава мало избистрила, схватио је да се налази у својој соби. Био је сам. Чак се и обрадовао томе. Успео је да се полако подигне. Напољу је венуо сањиви укус месечине. Свитало је.

Био је без пиџаме закључивши по томе да му је ноћу неко скинуо одећу. Није се сећао ничега, осим лика те девојке која се, тако му се чини, осмејнула крајем усне ослушкујући му плућа. Успео је да се истушира, чак и обрије, обуче. Седео је на кревету не знајући куда би тако рано.

Прва се појавила Ивона с топлим чајем и доручком.

– Шта ми се десило? – упитао је када је спустила послужавник на сточић.

– Докторица Ани не зна са сигурношћу. Мисли да сте се само тешко прехладили, али доћи ће ускоро специјалиста.

– Сигурно од трчања јуче. Сав сам се ознојио.

– Трачали сте!?

– Више бежао – признаде.

– Од кога, господине Величковићу?

– Кад бих знао, драго дете. Дуга и тужна је то прича.

Није више питала. Потапшала га је по рамену и обећала да ће га обилазити.

– Ви пишете? – рекла је докторица Ани више као да пита када се поново појавила у соби седајући на ивицу кревета.

– Помало – одговори као да је за нешто крив. – Неко вам је рекао у дому?

– Видим да вам је соба препуна књига. Сигурно сте их све пренели овамо, као што се ни ја нисам могла одрећи мог клавира. Могу ли добити неку вашу књигу? Радо бих је прочитала.

– У оном реду тамо – показа руком избегавајући директан сусрет с њеним очима.

Устала је и заљуљаних бокова коракнула према крају собе. Док је погледом пратио њено складно тело, схвати како је заљубљен у ту девојку. Није био сигуран да ли у њу, Ани као такву, или Ану у њој. Мало постиђен тим сазнањем, више због својих година него што би за ту тајну неко могао сазнати, оборио је главу да им се погледи ни сада не би срели.

– Узећу ову књигу прича – рече враћајући се. – Свуците кошуљу. Морам вас послушати. Синоћ нисте изгледали добро.

Док је раскопчавао дугмад помисли како му кожа више није глатка као некада, али за своје године, те које је носио а које му нико не би дао, изгледао је веома добро. За све је имао да захвали уредном животу, без пића и цигарета, а нарочито Аниној љубави и пажњи које му је целог живота поклањала.

– Доброоо… – отегну милозвучно и задовољно Ани. – Синоћ сте ме баш уплашили.

На тренутак му је личила на девојчицу, онакву каква је била Ана када се давно појавила у његовом животу. Начин на који је покретала тело, гипким и меким ходом, гледајући га право у очи кад он то не би успео избећи, не скидајући осмех, речи које је изговарала као да певуши, та брига за његово здравље, све то беше нешто што је личило само на Ану.

 

Дани почињу да се круне као латице. Откидају попут капи росе са листова, нестварни као у сну.

Више није могао да се ослободи мисли на Ани. Она стално беше ту, ма куда ишао, ма шта радио. Њено помамно тело, глава као у лепе птице, заводљиви сјај у очима, дуги врат низ који замишља да клизи мајушан као мрав, као у неки понор, дрзак и бестидан, утапајући се у мирисе коже између две једре дојке, тонући све ниже, ниже… беше сан претворен у три слова њена имена. Тај лепи профил са уснама природно руменим и пуним стално се појављује и као нестварна магла ишчезава.

Али, када би се изненада отргнуо из надасве горког сазнања да Ани није Ана, а да он спада у људе који Богу захваљују за сваки нови дан који им још подари, да баш и нема више чему посебно да се нада и радује, покушавао је да потисне њен лик из главе и да оде што даље од дома.

Један лептир лети кроз отворена врата и улази у собу, треперећи на месту. Кад боље погледа, Стевану се чини да види како он има лик докторице Ани. А затим, начас, као да је то Ана. Он му је одмах изнад лица, само што га не додирне.