Стваралаштво Јовице Ђурђића

 

Јовица Ђурђић српски књижевник са пребивалиштем у Хрватској, aутор је већег броја књига поезије и прозе за децу и одрасле читаоце. Објављивао је у многим листовима и књижевним часописима. Превођен је на руски, енглески, италијански, пољски, чешки, турски, словеначки, македонски језик итд. Заступљен је у антологијама и изборима савременог књижевног стваралаштва на српском језику.

Већ речи Тода Чолака „Поштовалац речи и јасног израза, чисте мисли и ненатруњеног осећања“ откривају стваралачку природу Јовице Ђурђића. Јовица Ђурђић тихо je закорачио на књижевну сцену Србије и једнакo мирно и даље корача, не нарушавајући одмереност својих речи.

Јовица Ђурђић није писац тренутка. Он не зависи од друштвених превирања, његова мисао првенствено упућена деци, јасно се држи почетног одредишта, где је писац тај који усмерава и учи. Његово стваралаштво лишено је жаргона, модерних израза, модерног језика богатог туђицама. Он се деци не удвара, већ уводи децу у свој свет који је и даље свет истинских вредности.

У његовој поезији за децу доминира осећај љубави, младалачки занос, али постоји и тематска разуђеност, богатство мотива, духовитост, акценат је више на игри, него на поуци. Затим, присутна је разноврсност ликова, карактера и ситуација. Јовица се деци обраћа јасно и непосредно, пре свега разумљиво, не надмудрује се, уз благу педагошку црту. У његовој поезији за децу, нема кулминације осећања, већ је у питању вешто вођена мисао која анимира подстакнута доскочицама. Песнички субјект остварује се више кроз унутрашњи монолог, него кроз дијалог ликова уведених у песму:

 

ПУЖ ТУРИСТА

 

У предвечерје, у први мрачак,

Пуж кренуо на пут дугачак.

 

Кренуо низ до, доле на реку,

На пут дугачак чак и човеку.

 

Зеленом ливадом што сјајем блиста,

Кренуо као сваки модерни туриста.

 

Све у кућицу, а кућицу на леђа,

Сваки камичак за њега је међа.

 

Ишао право, обишао лево, затим десно

Негде било лако, а негде врло тесно.

 

Читаву звездану ноћ путовао је тако,

У зору са сунцем к’о да се није мак’о.

 

Затим је пут реке наишла лепа Ана

И пужа понела између два нежна длана.

 

Када су у питању прозна дела Јовице Ђурђића намењена деци, акценат је стављен на прве тинејџерске љубави, где је Јовица успео својим моралним кодексом да уобличи дечји свет у један естетски круг наизглед наиван, али обојен једноставношћу коју карактеришу само искрена осећања. У његовим делима нема игре, нема мрачне стране живота, љубав је увек потпуно јасна и чиста и као таква и представљена. Јовица успева својим књижевним језиком да приближи младалачку грозницу и прве дрхтаје срца свом малом читаоцу, баш онако како их он или она у реалности и осећају. Тај део књижевног посла преузео је дечак у њему ког се Јовица са жаром сећа, не прелазећи границу суптилног педагошког односа према детету. Јовица деци представља љубав у њеном најлепшем облику и својом доследношћу истовремено едукује и чува нежне дечје душе од уплива лоших утицаја.

 

Део из приче “Вишња“ (Збирка прича „Симонине очи“)

 

/Вишња у њеном врту опет се заоденула бијелим цвјетовима. Њена ми крошња личи на грудвице снијега које је неко пажљиво наслагао по гранама, а гране на танке руке које су посегнуле за нечим невидљивим и далеким. У топла прољећна јутра, док пролазим њеном улицом, уском и мало стрмом, с отвореним погледом на море, сваки пут застанем да се надишем мириса.

Кише су честе у нашем граду. Чим се иза Учке појаве облаци, није далеко до првих капи. Страхујем за вишњу и њене цвјетове. Ако буде лијепих дана, они ће се задржати дуго. Почну ли кише, ове љупке латице разлепршаће се по врту. Ништа онда неће остати од њене љепоте.

Гђе је сада Кати? У којем граду, у којој улици? Има ли вишњу под прозором и море у близини? И да ли је дечаци и тамо воле као што смо је ми вољели и чезнули за њеним осмијесима?/

 

Међутим, када је у питању поезија за одрасле, ту апсолутно кулминира сва снага поетског бића Јовице Ђурђића, где се песник страствено предаје љубавној игри, и диви се жени која је у његовим песмама блиска савршенству.

Овај вид његовог стваралаштва одликује изражена лирска црта, која корен има у карактеру песника. Песник се не ограђује од своје природе, он је слободно открива, он не крије осећања, он потпуно самоуверено своју поезију боји собом. Жени се увек диви, она је уздигнута на пиједестал божанства, тиха је патња, жеља, нада. Она је изазов, она је смисао, њој се тежи, кроз њу се песник отвара, ослобађа и остварује.

Поезију за одрасле Јовице Ђурђића карактерише еротичност обојена естетичношћу. Песник тематски не лута, не истражује, не бежи од општих термина „љубав, вера, чежња, туга, срећа…“ већ вођен својим лирским умећем једноставно уграђује оно већ прихваћено опште у лично, потпуно одмерено и надахнуто.

 

ЉУПКО ТЕЛО

 

1.

 

То је то тело. Његова се тајна зове љупкост.

Слутим све те облине и прегибе али их не дотичем.

 

Не могу речи, не може глас, не могу линије ни боје,

Ништа не може да дочара њено присуство и лепоту.

 

Крв је запалила овај немир, Жено, овај ритам тишине

Страх ме је тога, али ја сам сада сав у теби устрептао.

 

У том налету пожуде и ти си застала збуњена,

Познала си да је љубав велика истина над истинама.

 

Тај одсутни глас твојих уста, та пена твојих речи,

То је сетна и опојна музика која зачарава душу.

 

2.

 

Утопи ме у својим очима као у капима месеца.

Зароби ме у своје окове, у своју пут лакому и белу.

 

Овај мушки ветар, ове мушке песме, ове ноћне очи,

Ове снажне руке које следе улекнућа твоје коже,

 

То нису лажни снови. Чујеш ли плачни звук гитаре

Одоздо од мора који нас опомиње, девојчице моја,

 

Да љубав је вечна све док човек траје…

И љуби, и изнова копа сјај душе, и осећа…

 

Твоја чврста бедра, твоје бокове као пут јабуке,

Твоје млеко које навире за нашег будућег сина.

 

3.

 

Љупко тело, љупко тело, непрестано тихо одзвања

У мом дивљем срцу. Песник би могао и у чело да пуца

 

Само због немоћи речи, само због њених стаклених груди.

Помешани мириси, тамна бронза, тамни превој трбуха…

 

Гола и љупка, никако не успеваш да сакријеш порив кукова

Тај слатки смех разбијен у зрнца стално те одаје.

 

Тело, као игра морских таласа, везаћу се као алка

Око твог паса, уронићу у твоје маслинасте очи заувек.

 

Спавај, љупкости божанска, а ја ћу да те гледам и дишем

Згуснути мирис твоје раскоши, ја ћу срећно умирати занесен.

 

Лара Дорин