СРЦЕ

Рибара Глигора Жалца примили су на Клинику пo препоруци његовог брата пo матери Арпада Гранфилда, народног посланика и човека посебно заслужног за развој левичарског покрета у Горњем Срему. Претходном катетеризацијом, методом провлачења некакве челичне сајле кроз вену између препона до самог срца установљено je да оболелом Глигору Жалцу треба заменити срчани залистак и истовремено извршити три бајпаса. Релативно млад човек, педесетогодишњи Глигор Жалац, чудио се откуд то да му срце тако страшно ослаби те мора да се врши тако тешка и ризична операција. Он се, све у свему, осећао добро сем што понекад није имао довољно ваздуха пa je морао кад се замори да дише и на уста. Kao риба на сувом. Спетљали су га хитно и успаничено уверавајући га да неће живети ни годину дана уколико не пристане на операцију и он je више под притиском и страхом од тако кратког рока живота, пристао. Некако као омађијан, само je табанао из кабинета у кабинет, од апарата до апарата где су га прегледали од малог прста до ушију. Чак су га једанпут и сликали за телевизију наводећи га као пример бриге за радничку класу. Тако се у рукама професора Валентина Волфа, који je како рекоше задужен за постоперационо надгледање болесника, нашла подебела фасцикла на којој je писало Историја болести Глигора Жалца.

A он, болесник Глигор Жалац, упиљио у тог чувеног професора. Био му je невероватно познат, али никако да се сети где je већ видео то лице. Напокон не издржа.

– Професоре, ви сте ми веома познати. Можда
смо се негде срели? – Да којим случајем професор
није био пецарош пa га он видео на потесу од
Сланкамена до Чортановаца? Он, Жалац, тамо je
сушио мреже a поред обале су седели многобројни
пецароши – грађани који су га удворички поздрављали.

Професор га посматра рибљим погледом и само кратко и одречно клима главом. И управо ваљда je професорова хладноћа натерала Жалца да букне и истог часа се сети.

– Виђао сам вас на телевизији!

Професор Волф климну главом потврдно и даље загледан у Историју болести. Одбојним понашањем увредио je рибара Жалца, навикнутог на непосредан начин општења, човека ведрог као природа.

– Ви сте ватрени левичар и комуниста. Пропагирали сте пo Војводини вашу партију.

– Ja – кратко ће професор Волф и залупи Историју болести тако да ваздух пуче. – Гледали су се испитивачки, кратко и оштро.

– A ви сте – очигледно се љутнуо професор што je болесник био превише непосредан – чуо сам то од вашег полубрата, велики противник комунизма. Како то? Ваш брат je високи функционер у нашој партији, a ви тако?

Глигор Жалац није знао шта да одговори, али снађе се.

– Нема места чуђењу. Комунисти су ми устрељали оца, a Арпад Гранфилд je мени само полубрат.

Господин професор Валентин Волф лако порумене, ћутке размакну запањене стажисте, стиснуту гомилу белих мантила. Кад je ухватио кваку окренуо се и мирним, али доста измењеним гласом који je треблало да буде све само не малопређашња тема, обавести болесника.

– Сутра ће вас оперисати професор Хећимовић.

– У реду – трепну замишљено Жалац.

Тек кад се испразнила соба и кад je остао сам Глигор Жалац поче подробније да разгледа апартман. Била je то прелепо удешена собурина са купатилом, више налик на апотеку. Телевизор, бежични телефон, радио, онижи стаклени сто са неколико разбацаних часописа. Завесе у шлингованим драперијама какве je виђао само на филмовима. Никад у таквој соби није обитавао. Скупио се и ceo у једну од пет кожних фотеља које су чиниле клубгарнитуру. Ta пета налазила се у самом ћошку, најмање je била истурена a поред тога из ње се натенане могла осматрати соба као са осматрачнице. Одједном, иако je био постављен насред собе, иако je био највећи комад у том апартману његов поглед се тек сад укочено задржа на кревету који je лнчио на операциони сто. По ивицама обложен црним скајем, имао je точкове, пресијавале се на њему силне полуге испод лежишта тако да се, вероватно могао пo вољи спуштати и подизати. Сукобио се рибар Глигор Жалац са креветом и никако да се одвоје као да намеравају да отпочну дијалог. Како заспати на кревету са точковима? Шта ако почне да се креће при малом мешкољењу? Но, хајде-де. Може се и набити уза зид, подупрти фотељом, али, нема Бога, ово више личи на операциони сто него на болеснички кревет. Угледа себе како лежи на том кревету-столу, распорен од грла до пупка.

– Kao Мурат, шапну.

Хтео je са собом да се нашали исто као и пајтоси из Сланкамена. И досад су га, знајући да болује од срца звали Срчани. Али ђаво нек носи шалу, у њему букну још већи пламен могућег ризика пошто му кревет откри још неколико завртања, кука и опруга које су бљештаво искриле поникловане и он скрену поглед на бежични телефон који je висио на зиду светлуцајући ситном зеленом тачкицом попут зрикавца у трави. Само да не зазвони, помисли и просто се препаде. Ако подигне слушалицу може се јавити неко непознат. Шта да му каже? Откуд се он нашао у овом отменом апартману? Шта ако тај тражи неког другог. Нек звони! Њега овде нема ко да тражи. Трпео je упорно звоњаву огрнут болничким мантилом који je све више мирисао на јод, хлороформ, бензин, ђаво ће га знати и тај мирис натера га да се још више згрчи. У једном часу зачу се жагор из ходника, некакво тандркање колица којима преносе храну или лекове што га нагна да, после дугог нећкања, промоли главу и бојажљиво се ишуња. Навиклом на свет, пијачну вреву, на разговор са људима, на дугачка исповедања, нарочито ноћу кад на некој ади чекају да зађе месец, сада му се, како код њега кажу, уста усмрдеше од ћутања.

Крочи. Дуг ходник обложен белим коцкастим линолеумом. Зидови офарбани масном чоколадном бојом као у купатилу. Чисто и уредно. Насупрот вратима његовог апартмана – болесничка соба. Кроз отворена врата угледа ред болесника са једне и друге стране. Готово сви у полуседећем ставу. Усуди се и уђе. Први на кога наиђе неће да разговара. Неће ни други. Гледају га са презрењем. Горко се осмехну. Видели су одакле je изашао. Отисну се низ бели ходник као на пучину a зебња га je хватала као да се удаљава све више од обале већ изгубљене у магли.

И тамо вишекреветна соба. Сви оперисани. Старци.

– Колико ти je година? – Пита првог.

– Осамдесет – каже распорени са неким силним флашама око себе, гуменим цревима што висе и укрштају ce а иду из неке боце. Господе, шта ако би са апарата неко само једно црево ишчупао?

– Леле – јекну он – срце?

– Срце – шапуће старац очигледно добродушни човек. Види му се на избораном лицу, мало изровашеном.

– Јел те пре операције болело?

– Много – тихо одговори старац.

– A јел си могао да ходаш?

– Не. Ни три корака.

– Аха. A сад, како je?

– Не знам. Видеће се.

Са другог кревета један црни, биће да je Циганин, види му се пo очима, зове га. – Приђи. A ти исто, срце?

Он клима главом. – Да. Срце.

– Јебено. После операције сваки петнаести дан
- крв на преглед. Јел знаш?

– Не.

– Е, мој бајо. A ти на кланицу пa као овца, a?

– Ja. Натмурено ћe и он као професор Волф и ћутке изађе. До апартмана трипут се презнојио и добро прорачунао: старац три корака није могао, a oн на бедем изнесе два канистера пуна рибе и ранац на леђима.

Обмотао се мантилом. Шћућурио у фотељи. Иза завесе веје. Кроз прозорско окно угиба се блага падина покривена чистим белим снегом и он осети страшну, неизмерну тугу. Тамо негде je његов Срем, тамо су обриси Калакаче, велико небо и крив месец. Хоће ли Десанка са браћом Ајдачић преврнути чамац наопако и подметнути цигле?

Часописи нетакнути, телевизор није палио. Помислио није да легне на тај кревет са точковима. Стиснуо се као рањена лиска у рупи на избушеној обали, просто je чучао кад je у визиту дошао доктор Недељковић, брадати џин.

– Шта je, Глигоре, што џоњаш?

Гледао je доктора као странца. Овај примети да га рибар не препознаје. – Ja сам ти вршио кагетеризацију.

– Аха – одобровољи се Глигор Жалац. – Седи
докторе да те нешто питам.

Доктор се тромо спусти на кожну фотељу која пуфну.

– Реци ми, докторе, али поштено, шта ми се
може десити уколико се не оперишем.

Доктор, брадати човек пљоснатог носа и некако превише развучених очију, уозбиљи се.

– Можеш – рече намргођено – умрети у сну.

– Ау, мај! – јекну Жалац. – To није добро.

– Природно да није.

– Није добро, докторе, што нећу знати да сам умро. Иначе – штима.

Доктор се подиже.

– Жалац. Немој се шалити.

Ћутке je изашао. Замишљен je рибар остао шћућурен у фотељи непрестано загледан у кревет са точковима. Тако je целу ноћ пробдео и како je време пролазило он je бивао све немоћнији, као да се смањивао. Тек пред свануће, кад се из ходника зачу клопарање и жустар јек високих потпетица придошлих болничарки он се разведри.

Oкo десет ушла je сестра, измерила му температуру, зачудила се неразмештаној постељи на точковима, окренула се и отишла. После неког времена широко отварајући врата због чега му je од удара ваздуха лепршао бели мантнл, опет je у пратњи две сестре улебдео професор Валентин Волф.

– Но, Глигоре, јеси ли спреман?

Ha телевизији je гледао филм (кад заледи река и дуне северац само гледају телевизију у топлој соби) у којем долазе no осуђеника на смрт да га одведу на извршење казне.

– Исто му питање поставише – рече не гледајући у професора, a онда устаде из фотеље, исправи се, слипи мантил који склизну на фотељу.

– Отпусницу, професоре. Нисам спреман. Уосталом, не мора се ни живети no сваку цену.

Било je затим стрке. Дошао je и управник Божић. Пред њим je позвао уваженог народног посланика, његовог полубрата. Полубрат je тражио да разговара са њим. Одбио je. He, не и не. У сам сумрак рибар Глигор Жалац газио je снег кроз неке споредне улице распитујући се за правац до Савског пристаништа.