КАСНО У НОЋ

Дa ли je то био сан или трен ноћног тајанственог живота који тако личи на сновиђење? Чинило ми се да јесењи сетни месец већ одавно плови над земљом, да je наступио час одмора од свих лажи и дневне журбе. Чинило ми се да je већ цео Париз, до последњег просјачког кутка, уснуо. Дуго сам спавао и напослетку се сан лагано удаљио од мене, као брижни лекар коме се не жури, који je обавио своје и оставља болесника када je овај удахнуо пуним грудима и, пошто je отворио очи, насмешио се стидљивим и радосним осмехом повратка у живот. Пренувши се и отворивши очи, видео сам себе у тихом и светлом царству ноћи.

Нечујно сам ходао пo тепиху у cвojoj соби на петом спрату и пришао прозору. Гледао сам час собу, пространу и испуњену благим сумраком, час кроз стакло горњег прозора у месец. Месец ме je тад заливао светлошћу и ja сам, подигавши очи увис, дуго гледао у његово лице. Месечина je, пролазећи кроз беличасту чипку завеса, ублажавала сумрак у дну собе. Отуда се месец није видео. Али сва четири прозора била су јарко оеветљена, исто као и оно што je било крај њих. Месечина je падала кроз прозор у бледоплавим бледосребрнастим луковима, и у сваком од њих био je димни осенчени крст, ноји се благо преламао на осветљеним фотељама и столицама. A у фотељи поред крајњег прозора седела je она коју сам волео – сва у белом, налик на девојчицу,
 бледа и предивна, уморна од свега 
што смо преживели и што нас je
 тако често чинило љутим и беспо
штедним непријатељима.

Зашто ни она није спавала те ноћи?

Избегавајући да je гледам, ceo сам на прозор, поред ње … Да, касно je – цео петоспратни зид кућа преко
пута мрачан je. Прозори се црне, као слепе очи. Бацио сам поглед доле – узани и дубоки коридор улице исто тако je мрачан и пуст. И тако у целом граду. Само месец који сјаји, блед и тек мало нагнут, плови и у исто време остаје непомичан сред димних облака што јуре, и усамљемо бди над градом. Гледао ми je право у очи, светао, али помало окрњен и зато – тужан. Облаци су, као дим, пловили крај њега. Око месеца били су светли и топили се, даље се згушњавали, a иза врхова кровова промицали су већ као сасвим туробан и тешак ланац…

Одавно нисам видео ноћ пуну месечине! И моје мисли се, ето, наново вратише далеким, скоро заборављеним јесенскмм ноћима, које сам гледао негда у детињству, сред брежуљкасте и убоге степе средње Русије. Тамо je месец завиривао под мој родни кров, и тамо сам први пут упознао и заволео њетово кротко и бледо лице. У мислима сам напустио Париз и на трен ми се причинила cвa Русија, као са узвишице погледао сам огромну низију. Ено златасто сјајне пучине Балтичког мора. Ено – мрачне стране борова који тону у сутон на истону, ено — ретких шума, мочвара и шумарака, испод којих, на југу, почињу бескрајна поља и равнице. Ha стотине врста клизе кроз шуме трачнице железничких пруга, мутно блескајући на месечини. Дремљива разнобојна светла трепере дуж путева и једно за друтм јуре у мој завичај. Преда мном су благо–валовита поља, a усред њих – стара, сива спхијска кућа, трошна и кротка на месечини… Зар je то онај исти месец који je гледао некад у моју дечју собу, који ме je после видео као момка и кoји сад тугује заједно са мном за мојом промашеном младошћу? Он ме je то умирио у светлом царству ноћи …

– Зашто не спаваш? – зачуо сам бојажљив глас.

И то, што ми се она прва обратила после дугог и упорног ћутања, болно и слатко ме je такло у срце. Тихо сам одговорио:

– Не знам … A ти?

И опет смо дуго ћутали. Месец се приметно спустио на кровове и већ далеко завиривао у нашу собу.

– Опрости! – рекао сам, прилазећи јој.

Ниje одговорила и покрила je очи рукама.

Узео сам њене руке и уклонио их са очију. Низ образе клизиле су joj сузе, a обрве су биле извијене и подрхтавале, као у детета. Клекнуо сам крај њених ногу, привио се лицем уз њу, не задржавајући ни своје, ни њене сузе.

– Зар си   ти   крив? – шапутала je   збуњено.   – Зар   нисам   ja крива за све?

И смешила се кроз сузе радосним и горким осмехом.

A ja сам joj говорио да смо обоје криви, јер смо обоје прекршили заповест радости, за коју треба да живимо на земљи. Опет смо волели једно друго, као што могу да воле само они који су заједно патили, заједно се обмањивали, али зато заједно дочекивали и ретке тренутке истине. И само je бледи, тужни месец видео нашу срећу…

Превела с руског Даница ЈАКШИЋ