АРИЈСКИ ПАПИРИ

 

Девојка je дошла прва, села у дубину сале, крај шанка. Бучни разговори, звецкање чаша, вика у кухињи мучно су одзвањали у ушима, морала je за трекутак да затвори очи. Тада joj се учинило да je на мору. Дим у ваздуху попут густе магле кретао се у повесмима према брундавом вентилатору. Седели су углавном мушкарци и пили вотку. Девојка je наручила чај, али келнер који није био навикао на ту врсту пића донео joj je пиво. Било je сладуњаво и баздило на убуђало буре. Отпила je гутљај, бела пена joj je остала на уснама. Брзо ју je обрисала дланом – изнервирана заборавила je марамицу.

– Можда неће доћи – помислила je с олакшањем, али се
убрзо престрашила, јер у случају да не дође биће свему крај.
Затим je почела да се боји да ће je неко препознати, најрадије
би се сакрила иза завесе која заклања клозетска врата.

Када je ушао ноге су joj задрхтале, морала je да се јаче одупре штиклака о под.

– Већ си ту, баш лепо – рече мушкарац и скиде мантил.

– Деци! – викну у правцу шанка – али брзо!

Био je висок, добро грађен, препланулог лица, мишићавијих образа него што je уобичајено, али згодан. Превалио je четрдесету. Прворазредно одело, кравата дискретне боје и шape. Када je узео чашу у руку, запазила je да су му нокти црни.

– Но и… ? – упитао je и погледао девојку, која je у тамно
плавом, простом мантилу изгледала као дете.

Имала je црне очи, густих обрва и трепавица, доиста лепе очи. Прогутала je пљувачку и рекла – Добро.

– Видиш – насмејао се – ja то тако схватам. И вук сит и
овце на броју. Због чега се стидиш? Имала би већ све сређено.

Седео je окренут према њој боком и посматрао јe испод ока.

– Хоћеш ли нешто да поједеш? Овде je огавно, али те у други локал нисам могао позватм, разумеш ли? У овој кафани су и доушници мортус пијани.

– Не једе ми се.

– Госпођица се нервира – поново се насмејао…

Hoгe су joj још увек дрхтале, није могла да их смири као после дутог марша.

– Да поједемо нешто? Треба залити…

– Не.

Бојала се да ће се онесвестити, било joj je час хладно, час топло. Хтела je да се све што пре заврши.

– Да ли сте средили … донела сам новац…

– Какав сам ja господин – девојко! Већ смо пили брудершафт, a ти ми се обраћаш са господине! И коњ би се насмејао! Све je сређено. Апсолутно. Нема фолираља – печати, крштеница, alles in Ordnung! Келнер, да платим!

Узео je испод руке, a она je помислила да би било добро да неког има, ко би je овако водио. Само не овај.

Улица je била пуста и мрачна, тек кад су спигли на трг фењери су разгрнули тмину и видели су се пролазници. Мислила je да ће ући у трамвај, било би брже, међутим они су мимоишли станицу и наставили пешице.

– Колико ти je година, шеснаест, зар не?

– Шеснаест.

– За шеснаест си сувише мршава и ниска. Међутим, ja волим мршаве, a не дебеле. Одмах си ми се допала, чим сам те угледао на послу. Одмах сам знао да си изузетна. Ko вам je сређивао досад папире? Офрље урађени! С овим мојим – можеш у ватру. Чак с твојим очима. Колико им je мајка платила?

– Коме?

– Овим типовима што вас уцењују.

– Дала им je прстен.

– Велики?

– Не знам.

– Карат? Два?

– Не знам. Био je леп. Бакин.

– Аха, бакин. Вероватно с великим каменом. Штета. Видиш, одмах сам схватио да си забринута, једино нисам знао да ћеш тако брзо признати. Нека буде шта буде… Добро je да си налетела на мене, чиним људима. Свако жели да живи. Зашто си одмах признала?

– Било ми je свеједно.

– Причаш! Знала си да ми се допадаш – зар не?

– Можда. Не знам.

– Због чега je твоја мајка дала папире из руку?

– Рекли су да ћe проверити и одузели су нам.

– И рекли да ће их вратити, ако пљунете лову. Зар не? – насмејао се. – Да ли су то били они исти који су долазили код вас?

– Да.

– Наравно. Кад први пут даш, после извлаче лову. Сигурно су се обогатили. Који су термин дали?

– Прекосутра. Али ми, заиста, немамо више пара. Ове за вас су последње…

Увео ју je у капију, попели су се на трећи спрат. Степенице су биле прљаве, мирисале на мокраћу.

– Значи ли да сутра желиш да отпутујеш – a онда додао – напиши ми адресу, дошао бих, запала си ми за око.

Соба je била чиста, с пристојним намештајем. Погледала je бели гвоздени кревет, на коме се налазила мушка пругаста пижама боје вишње.

Кад му се смучи, мислила je истераће ме и неће бити ништа.

– Молим вас, дајте ми документе и одмах ћу извадити новац – рекла je гласно.

– Господине … господине … Када се са неким иде у кревет, нема никаквог господина! Остави лову, имамо времена.

To сигурно не траје дуго, мислила je, ничега се не бојим. Мама ће се обрадовати, када донесем папире. Требало je да урадим пре недељу дана. Већ бисмо биле у Варшави. Била caм глупа. Он je чак драг, увек je на послу био добар према мени, a могао je да оцинкари…

– Не стој тако, мала моја …

Седео je на кревету и изувао ципеле. Кад je скинуо панталоне и брижно исправио ивице, окренула je главу.

– Ja… угасићу светло – рекла je. Чула je његов смех и презнојила   се.

Кроз сат неко je закуцао на врата.

– Ko je? – викнуо je из кревета.

– Ja сам, потребан си ми, отварај!

– Дођавола с послом, зар баш сада? О чему се ради?

– Нећу да ти причам кроз врата. Имаш ли кога?

– Но…

– Важан и хитан посао, може да испари у виду ластиног репа. Биће штета!

– Облачи се – рекао je мушкарац. – Чујеш ли, дошао ми je неко због посла. Ни тренутка човек нема мира! Не прави такво лице, нема шта да жалиш! Бићеш добра мачка! Ево ти: крштеница, кенкарте …

Вешто je пребројавао не влажећи прсте. Једва je стала на ноге и опет joj je позлило. Стрпала je документе у ташну, мушкарац je отворио врата и куцнуо je пo рамену. Онај што je седео на степеништу окренуо се и пажљиво je осмотрио.

– Каква je то девојка? – упита улазећи у собу.

– Обична курва.

– Чинило ми се да je девица – изненадио се. – Бледа, уплакана, тетурала се …

– Зар девице не могу да буду курве?

– Филозофираш – реч онај и обојица се насмејаше.

 

С пољског превела Бисерка Рајчић

 

ИДА ФИНК, израелска књижевница пољског порекла, poђена je у Збаражу у истсчној Пољској. За време окупације нашла се у гету. Чудом je успела да побегне из њега. Године 1957. настанила се у Израелу. Пише приче и радио драме. Пише о судбини Јевреја у Пољској за време рата. За збирку прича Ивица времена добила je хо-ландску кшижевну награду Ана Франк. Ова збирка преведена je на низ језика.