ШАМАРИ ГОСПОЂИЦЕ КОЛЕТ

Тачно у поноћ отвориле су се куполе Сакр Kepa. Пун месец прелази из ока у око задоцнелих сликара на Плас Театр. Госпођица Колет ми предлаже да одемо до Пер ла Шеза. Не могу да je одбијем јер мислим да бих полудео без пријатиог шушкања њене лаке, прозирне хаљине. Рекао сам joj то кад смо се спуштали са Мон Мартра, доле према Барбесу. Стари Марсел остао је иза нас са неиспијеном боцом божолеа.

Колет je корачала поред мене лагано, као да се плашила да ми не повреди ни једну једину мисао и као да je знала да размишљам о њој. Ретки пролазници су нас радознало посматрали, али то Колет иије примећивала. Не знам колико смо дуго ишли, тек зауставили смо се пред затвореном капијом Пер ла Шеза. Колет ме упитно погледа, као да je хтела да каже: Тако ми je жао што je гробље затворено, a баш сам желела да ти покажем нешто што још ниси видео.

– Ништа — рекох очајно – доћи ћемо једном другом приликом. Волео бих – рекох – да се oвa шетња никада не заврши.

– Ти си луд. – прекида ме Колет.

– Зашто луд?

– Ниси луд. Чудан си.

– Не разумем.

– Па још никада нико тако нешто није ми рсекао. – Колет ме благо ухвати за руку.

– Док стигнемо до Монпарнаса – рече – већ ће да сване.

Упутисмо се према Монпарнасу.

– Да ли си већ био на Пер ла Шезу? – изненада ме упита Колет.

– Био сам – рекох.

– Je л’ да да највишс свежег цвећа има на Шопеновом гробу?

– Нисам приметио.

– Ниси! – Колет се скоро наљути.

– Да – покушах да се исправим. – Има много цвећа али ja нисам обилазио цело гробље.

– A шта мислиш ко доноси толико цвећа?

– Пољаци – рекох не размишљајући.

Колет одједном   спопаде неки хистеричаи смех.

– Пољаци – кажеш. – A знаш ли ти да јa и моја мајка пола њене месечне зараде дајемо за цвеће. Нико у целом Паризу не воли више Шопрна од мене. Нико.

Кад смо пролазили поред Нотрдама, Колет ми признаде.

– Заљубљена сам у Шопена.

Кафана Селект на Монпарнасу била je полупразна када уђосмо Колет и ja. Конобар, стари познаник госпођице Колет, за трен се створи за нашим столом. Колет извади из тaшне новчаницу од 50 франака и баци je на сто.

– Дај нам кољака за све oвo – нареди Колет, нашто се конобар љубазно поклони. Затим узе новчаницу и удаљи се.

Изненада, Колет ми се унесе у лице.

– Номој ништа да причаш мојој мајци.

— Твојој мајци – зачудих се – пa ja уопште не познајем твоју мајку.

– Упознаћеш je. – Колет се нежно насмеши.

Пред нама je стајала флаша коњака. Сећам се да смо се утркивали у пићу, нешто се окретало пo кафани, не знам што ни како, онда je опет нешто снажно треснуло на под и одједном ме ошину јак млаз свежет ваздуха. Колет je стајала поред мене.

– Где смо? – упитах.

– У моме даоришггу – тихо одговори Колет.

Мајка госпођице Колет изненађено нас noледа.

– Драга госпођице Колет – рече њена мајка – ви сте ноћас направили још једну гpeшку.

– Колико сада укупно имам грешака, мајко? – упита Колет равнодушно.

– Укупно седам.

– Значи још четири.

– Још четири! – сложи се мајка.

– И ви ћете да дозволите да ме одведу у Свету Ану.

– Ja сам ту немоћна, одговори мајка. Уосталом није то страшно. Ти нећеш бити са тешким душевним болесницима.

Рука госпођице Колет пуче на образу њене мајке.

– Колико још грешака, мајко?

– Три, госпођице Колет – рече мајка држећи руку на образу кеји je био поцрвенео од ударца. Затим пуче још један шамар.

– Колико још, мајко?

– Две, гопођице Колет.

Следећа два шамара била су мало блажа. Када сам истрчао на улицу, још увек су ми ушима звонили шамари госпођице Колет.