ШКОЛА

 

Moj ујак je био врло снажан. Још као дечак од десет година могао је једном руком да развуче жваку цео метар.

Стоји он једном тако на голу, a поред стативе стоји Анка, девојчица која се удварала дечацима. Moj ујак стоји и развлачи жваку, a Анка му каже:

– Ал’ си ти снажан!

– Снажан сам, него шта! – каже мој ујак.

– Благо твојој девојци! – каже Анка.

– Благо мојој девојци! – каже мој ујак. – Зашто благо мојој девојци?

– Ти ћеш је бранити од других мушкараца!

– Зашто да је браним од других мушкараца?

– Зато да не насрћу на њу!

– А то! – рече мој ујак.– Тога се ја уопште не бојим. Бојим се само да она не насрће на друге мушкарце.

У том тренутку противнички играч шутну лопту из даљине и она случајно паде у наручје мог ујака. Он je шутну преко центра.

– Какав си ти! – рече Анка. – Зар тако мислиш о девојчицама?

– Тако – рече ледено мој ујак.

– A шта мислиш о мени?

– Не мислим ништа – рече ујак – Видим.

– Шта видиш?

– Видим шта видим – рече ујак. – Видим да си добро парче.

– Ал’ си ти романтичан. Настави даље!

– Видим да си добро парче за тигра! Појео би те за доручак док кажеш пиксла!

– Ал’ си ти безобразан! – рече Анка.

– Јесте – рече мој ујак и руком развуче жваку. У том тренутку долете лопта и пролете му кроз уши, то јест уђе у гол.

– Гол! Гол! Гол! – викали су сви дечаци на терену, дечаци и девојчице крај терена.

– Гол! – викну Анка. Гол! Тако ти и треба.

– Heгo шта – рече хладнокрвно мој ујак. – Тако ми и треба кад сам голман и кад причам с глупим девојчицама. Човек са женама увек је на штети.

Директор срете мог ујака у ходнику и рече му:

– Уђи!

Moj ујак уђе у зборницу.

– Ko je разбио прозор!

– Не знам!

– Ти си разбио прозор!

– Нисам ja, друже директоре.

– A ко je онда?

– Не знам! – рече мој ујак.

– A шта ти уопште знаш? Знаш ли ти уопште нешто?

– Знам! – рече мој ујак.

– Шта знаш? – рече директор.

– Знам ко није разбио прозор!

– Ko? – упита директор.

– Ja! – рече мој ујак.

Директор га погледа, погледа и рече:

– Марш напоље!

Moj ујак изађе напоље. Два дечака из првог разреда стајала су поред мале баре и штаповима гурала пo њој.

– Шта вам je то? – упита ујак.

– Охридско језеро!

– Охридско језеро – рече ујак. – Па то je мало за Охридско језеро!

– Ти ћеш да нам кажеш! – рече један дечак.

– Ja ћу да вам кажем – рече ујак.

– Па колико je Охридско језеро? – упита дечак.

– Охридско језеро – рече ујак – Охридско језеро je велико као школско двориште.

– Ma немој! – рече дечак.

– Добро, добро – рече ујак као пола школског дворишта.

– Ma немој – рече дечак. – Ha карти je велико као ова бapa.

– Добро, добро – рече мој ујак – ако не знам колико je велико, не морате одмах да се љутите.

Идући из школе кући, ујак рече свом другу Сави:

– Хајде да свратимо у вишње.

Поред пута je био вишњик.

– A ако нас ухвати чувар!

– Он je на другом крају, неће нас видети.

Moj ујак и Сава уђу у вишњик и таман почну да беру и једу зреле вишње кад наиђе чувар с пушком.

– Стој, шта радите!

– Ништа, гледамо вишње!

– Гледате, гледате, a не берете! Не једете!

– Не једемо – рече мој ујак само гледамо. Данас смо у школи учили коштичасто воће, шљиве, трешње и вишње, пa смо свратили да видимо како изгледају вишње.

– Јесте – рече чувар и уздахну – ти учитељи свашта измишљају. A зашто су вам уста црвена?

– A то – рече мој ујак. – To je од црвеног туша.

– Каквог црвеног туша? Дај да видим?

– To je мастило за бојење, али je добро за пиће.

– Не верујем – рече чувар. – Да видим!

Ујак извади из ташне црвени туш.

Чувар узе у руку и гледаше неповерљиво.

– И ово се пије?

– Heгo шта – рече мој ујак – пробај!

И чувар, који je био пијанац, натегну и попи цео туш. Затим облиза усне.

– Много лепо – рече. У том тренутку подригну и поврати црвени туш који му се разли пo лицу и рукама.

– Joj – рече чувар – joj! Види крв! Шта да радим!

– Трчи на реку и опери се – рече мој ујак. Не брини за вишње. Ja и мој друг ћемо их чувати.

Чувар га погледа, затим отрча на реку.