ЛЕТО
Заспим пред капијом лета. Јуни дође.
У башти јабуке од злата. Око се моје
мало отвори. Небо у корпи од грања.
Сан мој – коњ без узде на пропланку крви.
Сиђем му доле и дам му жуту ливаду.
Онда опет заспим. Јули дође. У шуми
сенка окована даном. Око се моје велико отвори.
Срна у цвећу запаљене боровине.
Ја мален. Скоро мрав. Збуњен од игре
белог стада неба ћутим испод жутог врта сунца.
Август дође. Moje мало и велико око отворено.
Коњ који живи негде у мени почиње да пева.
AHA
Ана, тебе воли ветар.
Ти си његова жена.
Зато ме немој водити тамо где je он.
Он има пушку и може ми рат најавити,
a ja сам овде војсковођа без војске.
Под грлом мог бола сунцокрет je један,
и мали пси лета кроз ходнике меса провлаче се,
где трн je један заноћио сан.
Ана, то схвати.
У поноћ се пали златан хор.
Јаук под мраком.
Јаук под њивом црвеног семења.
У зору неко пролази на ћоравом коњу.
Ана се буди у муљу згажене ватре сна.
Стубу на ивици воде послат je пољубац света.
Ана, иди у рај.
Замирисан маком донеси мач.
Војник затворен у ружу
као ноћ je луд
и држи стражу
Ана, иди! – Ha истоку лаје шумски паc.
ЧУВАРИ СВЕТЛОСТИ
Ноћ je, спавајте анђели, чувари лепих вртова.
Мртви су далеко, изван ваше моћи гњију.
И нема више страха. Звезде чувају свет.
Зато спавајте лепотани, моје високе косе.
Негде у срцу далеких покрајина опасно лето влада
И молитва вољених у целој земљи изненађује.
Овде доле трули моја фосфорна рука, али ви спавајте,
Kao да je у целом свету љубичаст цвет завладао.
Док отварам пејзаж мирисом ваших сабраних уста,
Ено излази месец да посматра игру скупих чула,
Али ви спавајте, мили, игру ће довршити слепи лептир,
Kora ћу измислити да не бих остао сам.
Мада je цвет откинут, верујте у његов будући мирис,
У мирисе хлебова и купљених банана за ручак,
У мирисе љубавника који се не усуђују растати,
И тако ћете лепо заспати.
Верујте дужини улице која води преко ваших рамена,
Лажи детета нагаутог над ватром да види своје лице,
Сенци хумке или спаваће собе из које су изнели мртваца,
И тако ћете лепо заспати.
Светлост која ће вас миловати у вашој измишљеној самоћи,
Светлоет месеца или оних коња на њивама, свеједно,
Заволите као лепо и укусно месо пастрмке,
И тако ћете лепо заспати.
Ухватите се у коло, али ово само у вашој машти,
И запевајте песму ратника који су се скупили
Да прославе дан победе након великог крштења,
И тако ћете лепо заспати.
Има једно сумњиво лето, навика везаних паса, време
Када се заборавља на руже упркос гладним лисицама,
Искористите усамљеност племенитог бил>а, женске нежносга,
И тако ћете лепо заспати.
ЈУТРО
Десет љиљана у пољу догорева,
Устајем да поздравим сунце и коња.
Шево, твој глас који песму преприча,
У лажном мору лажно острво.
Стазом коју мржња не познаје,
Горе и доле, горе и доле, иду водичевке.
Песник сам и блиски сте ми облаци,
Лепа и нежна стада у висини.
Десет љиљана у пољу догорева,
Устајем да видим сунце и коња.
AHA
I
У пламену, нагнутом над гробом,
Сањах те Ана, сањах те песмо,
Лево од цркве тог цвећа где лежиш,
Сама. И сама себе у јабуку стављаш.
Грмело je у крви, пуцало je у костима.
Скакао сам на гроб кчо јарац на леску
И звао те: Ана, Ана-зраче, Ана-облаче,
Покриј се каменом, ено ватре пале врбове.
Птица нека тад у ухо ми улетела
И шумска крава на чело ми села,
Хтео сам негде: под камен, под локву цвећа,
У венац августовске ноћи хтео сам се уплести.
II
Ово црно подне преселиће се
У камен твог тела, Ана,
И падаће брдо сунца
Док наше руке буду саме.
Под цветом стеоне краве
Нек ме траже тад.
Бићу жута шљива и јутро жита.
Они који лутају брегом мог меса
Видеће ме у хладу тог поднева.
Ана, ja хоћу доле теби.
Пронашао сам један отвор
Кроз који те гледам: велика си
И личиш на дуњу сунца.
Вукови смрти певају ти на коленима.
ЗАВИЧАЈ НЕГЕ И СНА
Тако je било: падале су кише, цветао лан.
Из мора враћале се реке no свој стари муљ.
Ja и она у куполи ораховој чекали смо дан,
Замишљени и много заљубљени.
Тако je било: лудило, сан, усне у тами.
Много пута бол, много пута јецај.
Но, ето, поново ми седимо сами,
Замишљени и много заљубљени.
Око нас сунце, руке, изнад облак језди.
У нама песма, молитва без сјаја.
Ми идемо да умремо на звезди,
Замишљени и много заљубљени.
АПРИЛ
Једном кад будемо језеро и жила
Лежаће на нама Звездара.
Ти ћеш бити сунце, обала без реке,
Ja нешто гомили ватре слично.
A кад сиђе птица и обасја ребра,
Слепи ће предели око нас да букну.
Ти ћеш и онда бити обала у цвету,
Ja кула ветрова, мора и пропланака.
Једном кад будемо језеро и жила,
Певаће над нама шева и Звездара.
ДЕВОЈКА
Она то у сенци глога
Ноћ и срну опонаша.
Она то okom и усном
Светлост пали и гаси.
Она то, она пред вече,
Само због неког кога воли:
Простор у црвено боји,
Месечину у два ребра одева.
A само да види око знано,
A само да види око знано.
ЕЛЕГИЈА О РОДИТЕЉИМА КОЈИ СПАВАЈУ ОДВОЈЕНО
Поноћ, и ja се кући враћам,
Са прела. Моји спавају,
Боже ме не чуј,
Kao да ћe сутра у посету сунцу.
Отац у једном a мајка у другом Кревету. Одавно тако
Без љубави. Тихо, да ме не чују,
Палим лампу: у запећку мачке једу звезде.
Узимам чашу: како je лепа вода
Коју они носе из баште.
У кревету мислим на убиство,
Ако ме, једнога дана, о, владари,
Опет поведете од куће. Поноћ.
Сутра ћу се касно пробудити.
ЛЕШНИК
Изникла из лобање лета,
сенка се моја о камење треска.
Орлово око над њом дуго шета
док расте небо, вода и леска.
Сунчевог острва овде je семе,
овде на песку где се кости саде.
О, ми смо то постојеће племе –
црвени љиљан што у ватру паде!
Идиотске игре овде се чују
и од племенитих метала сенке се кују
за јесен која ће да уроди плодом.
Док лежим у врту лета, донеси ми, драгa, лешник.
О, ja сам буктиња и светлости споменик!
Ненарушен стојим над црвеним сводом.