СЕСТРЕ

Испред њега, када је изашао из шуме, као на длану, у подножју брега на који се с муком испео, налазило се љупко сеоце са десетак кућа пореданих око уске реке. Свитало је и сунце се тек у наговештају назирало иза високе планине, у даљини. Није знао које је то ни чије село, зато се опрезно спусти у високу траву иза омањег грма. Цветни полен терао га је да кихне, али он стави руку на уста и пригуши звук који готово да је био нечујан. Ране су га несносно болеле, мутило му се у глави, па одлучи да легне и боље осмотри ту нестварну лепоту која му се одједном указала. Привукао је пушку ближе себи и опипао пиштољ. Знао је да има још мало метака, али се помирио са свим, мислећи како су му ово последњи сати.

Окруживала су га висока брда, купаста, као дојке девојке док лежи, а иза њега налазила се висока шума из које је дошао. Дрхтурио је од хладноће и росе која му је наквасила одећу. Било је касно пролеће и у крошњама су певале птице, као да се такмиче која ће лепше и гласније.

Очи, згасле од умора, саме су му се затварале и покушавао је по сваку цену да не заспи, стално се трзајући. Био је толико онемоћао и исцрпљен да му је за све било свеједно, чекајући да се те његове муке коначно окончају и све сврши, на било који начин. Тренутак згушњавања свести, а онда је ипак утонуо у сан или несвестицу.

Када је у једном тренутку напола отворио очи, запљуснула га је јака светлост. Схватио је да се био онесвестио или заспао и да је увелико дан, сунчан и топао. Колико је дуго провео у таквом стању није знао. Нешто га је пробудило. Као у бунилу видео је да изнад њега стоји девојка светле косе, девојчица још. Насмешила му се очима пуним посебног сјаја; нежна, танких руку и малих груди, напућених усана, у дивној краткој хаљини, имала је у изгледу нечег божанског, анђеоског.

Није могао да се помери. Говор му се одузео. Ни реч није успевао да изусти. Уста су му била сува и полуотворена. Као да му је цело тело одумрло, само је лежећи изнад њене главе видео бистро небо, без иједног облачка, мирно као море на јутарњој бонаци. Очи су му се саме затвориле, без његове воље. Нестала је слика лепе девојке и није знао да ли сања или је она стварно ту уз њега.

Након неколико тренутака, да ли из страха или жеље да види причиња ли се то њему, или је неко стварно изнад његовог тела, поново је с великим напором отворио очи и видео да она још стоји ту.Није могао да верује да је то што се дешава стварно, можда су само халуцинације од ватре и грознице која га је тресла, сан. Њена необуздана лепота, та блистава бела пут, однекуд као да му се чинила позната.

Опет је настао мрак. Очни капци су му се затвориули сами од себе.

– Он је тешко рањен – чуо је потом као у полусну глас изнад себе.

– Леп је – одговорио је неки такође женски глас.

– Треба му помоћи. Не можемо га оставити овде.

– Да, али како? Шта би рекли наши?

– Баш нас брига. Људски је да му помогнемо.

Да ли од страха или жеље да види ко је то други поред ње, успео је опет накратко да отвори овлажене очи и види још једну девојку, старију, тако му се чинило, која је и сама више била девојчица него жена, девичански румених усана, црне косе која јој се разливала у таласе, тамноплавих очију, која је имала пуноћу женског тела, зрелост која је одавала искуство.

– Учинимо то – рекла је вероватно та која је можда била старија. – Ово ионако није наш рат. Баш нас брига за све.

Ничега се више није сећао, тек након дужег времена, када је успео да поново отвори очи, осетио је да је на лежају, у некој соби с прозором на коме су били дрвени капци. Један зрак сунца укосо је продирао кроз пукотину и зрнца прашине су се у његовом снопу ковитлала. Схватио је да више није у униформи, да је на њему плава пиџама, а ноге и раме у завојима. Опипао је лице и осетио како му је брада порасла. Зачудо, вратила му се и глад и веома се обрадовао када је на сточићу поред себе угледао два сендвича. Дохватио је први и халапљиво стао да једе. Убрзо је појео и други. Приметио је поред кревета крчаг са лепим шарама и посегнуо руком да га дохвати. Хладна вода му је сквасила осушено грло јер је дуго спавао отворених уста. Осетио је неко необјашњиво олакшање и помислио како му се, напокон, насмешила срећа и да ће, барем за неко време, живети и дисати. Веома се изненадио када је видео да је и пушка ту, а и пиштољ на дохват руке.

– Чуда се дешавају, ето – прозбори готово гласно. – Мени се десило.

Покушао је да се придигне, али је уз јаке болове схватио да то и неће бити баш лако. Док је корачао шумом то је и ишло некако, али сада као да је изгубио сву снагу. Јаки болови су га приковали за кревет. Покушао је још једном и на крају одустао, зурећи у ону пукотину кроз коју се пробијао сунчев зрак преламајући се сада на његовом лицу.

Онда је заспао. У неко доба, пробудивши се, схватио је да је ноћ и да је сам. Никаквог шума около, само птице вани у гранама певају своје хорске песме. Нема пуцњаве, нема рата. Као да је све оно што је преживео био само ружни сан. Као да нису изгинули његови другови, као да није успео да се спасе нико осим њега. А можда и јесте. Ако је он, зашто не би и неко други? Па зар није видео како се неколицина повлачи према шуми?

Када се ујутро пробудио, одмах је приметио да је једно крило капка на прозору отворено и да сунце обасјава собу. Бацивши поглед угледао их је. Беху то њих две. Насмејане, стајале су у довратку и гледале га.

Покушавши да се подигне, померио је десну ногу, али одмах и зајечао.

– Подигнимо га, Емина! – притрчала је црнокоса девојка. – Он је тако немоћан.

Осећа затим нежност њихових руку које га подижу у седећи положај, јастук који му подмећу под леђа, а од болова готово да се онесвешћује. Стиска зубе, али не може да не зајауче, стидећи се као дете.

– Изгубили сте много крви и морате да мирујете – каже светлокоса, млађа, Емина како је схватио.

– Остаћете овде неко време. Нико не зна за вас осим нас две – говори старија. – Зовем се Алма. Ова кућица је подаље од села, у нашем воћњаку, и од када је рат у њу нико не долази.

– А како се ви зовете? – упита Емина.

– Динић. Јован Динић – одговори с нелагодом.

– Један Јован Динић је ишао са мном у разред, али то очито нисте ви – добродушно се насмеја она.

Доброта људског срца огледа се у очима, помисли. Од њих две ми очито не прети никаква опасност. Осим тога, сакриле су ме, чак и оружје оставилиле. Невероватно.

– Ви сте сестре? – упита гледајући их са захвалношћу.

– Јесмо – потврди Алма. – И ништа не брините. И ми имамо брата у војсци. Ко зна да ли је жив.

Тужно оборивши главе, седећи, гледају у своја колена, обе.

И Јован ћути. Не зна шта би рекао у том тренутку. Мука му је од свега, од болова, рата, глупости. Па оне су тако драге и лепе. И доброћудне, осећајне… једноставно не налази речи за њих, али ћути.

– Долазићемо скупа или појединачно, како када – рече Алма. – Како нам време дозволи и да нико не примети. Доносићемо вам храну и све што треба, ништа не брините.

– О, баш вам хвала! – промуца Јован. – Бог се смиловао.

– Он је један за све нас – скрушено рече Емина. – Нека нас све спаси.

Отишле су закључавајући врата извана иостављајући му храну и воду. Њему се свиђа крчаг извијеног пипка из кога пије хладну изворску воду, стално мислећи на своја два анђела. Још не верујући шта му се догодило и размишљајући на који су га начин донеле овде.

Отворивши очи ујутро, видео је како су њене усне побожно мрмљале док је клечала крај његовог кревета и он, с муком, успе да јој се осмехне, од чега јој се лице озари. Пред њим је била Алма. Као да се застидела свог положаја, подигла се и села на столичицу крај његовог кревета намештајући косу. Тамноплава језерца у њеним очима засјала су најлепшим сјајем који је видео.

– Донела сам вам храну – рекла је помало постиђено. – И нову кошуљу.

Пролазили су дани и оне су наставиле да га стално обилазе. Некада скупа, чешће одвојено. Трудиле су се да му донесу све што треба. Обријан и чист лагано се опорављао осећајући како му се снага враћа у тело. Почео је да се диже из кревета, да добауља до прозора и гледа доле у долину и поља, зелена, цветна и мирна.

Та светлост што ће се ускоро згуснути у мрклу ноћ, након што би га једна од њих оставила самог, није га радовала. Знао је да ће опет дуго бити сам, све док њих две, или само једна, поново не дођу да га обиђу.

Ноћу је сањао своје родно место, светло, окупано сунцем. И мајку на кућном прагу која га стиснутих руку, у сузама, испраћа. И њу, Валерију, девојку из куће подаље од његове, у трећем месецу трудноће за коју нико није знао. Оца који намргођен ћути и не проговара ни реч. Затим нека места кроз која је пролазио са својом јединицом, спаљена, са кућама без кровова из којих као костури штрче димњаци, само они увек остају нетакнути.

Буди га шкрипа врата. Види да је данас дошла Емина.

Када је седајући на столичицу сасвим открила своје лепе, складно обликоване ноге, нежне и благо заобљене малене дојке, тек пропупале, схватио је да је она ипак још дете у бујању. Њено тело имало је расцветану лепоту. Он је, гледајући је тако лепу, мислио да је заљубљен у њу. Мало се и постидео, али му је пријало њено присуство од кога се осећао боље. Нека необјашњива струја јурнула би му кроз тело док му је нежним и бескрвним прстима прала ране, превијала, намештала јастук. Желео је да јој толико тога каже, па, ипак, остајао је нем дивећи се тој чаробној лепоти у зрењу.

Једне ноћи ветар је почео да се ковитла око куће. Падала је велика киша, севало, грмело од чега није могао да заспи. Заспати је и иначе тешко могао, јер је стално био у кућици, тек повремено, откључавајући врата кључем који су му оставиле, излазио је до пољског тоалета склепаног од дасака, након чега би накратко опрезно поседео на клупици уз зелену високу живицу. После је улазио у кућицу, закључавао врата и читао књиге које су му њих две доносиле, па заспивао у сваком тренутку, потом се будио, опет читао и све тако укруг.

У рано јутро, далеко у расцветалом пољу, видео је кроз прозор њих две како одмерено корачају и постепено, пењући се уз брег, примичу кућици. Није могао да се надиви њиховој лепоти и с нестрпљењем је чекао да зачује кључ у брави.

Ја сам, ваљда заљубљен у њих обе – мислио је. – Волеле су ме две сестре скупа, сетио се стихова Милана Милишића и почео да рецитује песму из невелике књижице коју је оставио код куће, сећајући се чак и изгледа корице.

– Донеле смо вам питу од јабука – смешећи се каже Алма након што је кључ шкљоцнуо у брави и обе ушле у собу истовремено. – Надамо се да је волите.

– Мени најдража. Као да сте знале.

После дуго седе и разговарају, оне на две столичице, а он на кревету.

У једном тренутку, примећује то, пре него што ће Емина заустити да нешто каже, види како јој се уста спајају у тајанствени грч. Онда јој крупна суза клизне низ лице.

– Наш брат Тарик… – загрцнувши се од суза не успе да доврши реченицу.

– Рањен је и у заробљеништву српске војске – допуни је Алма. – Стигла нам је вест синоћ преко једног пријатеља Србина.

Није знао шта да каже, само је осетио како га нешто стеже у грудима док их гледа тако немоћне и лепе, па спусти руке на њихова рамена.

Ћутали су тако једно време, у нелагоди, као кривци без кривње.

– Он ће се вратити – ипак прозбори на крају, говорећи како су размене честе.

Говорио је потом неповезано, тражећи најбоље речи утехе, лагано прелазећи рукама преко њихових рамена.

У једном тренутку, као по договору, устале су обе и загрлиле га. Устао је и сам и тако загрљени дуго су стајали, не одвајајући се, као да су сви подједнако желели да то траје што дуже.

Он их затим дуго гледа кроз прозор док одлазе лаганим кораком, спуштених глава, једна поред друге, као две нежне грлице.

Следећи дан, стојећи на прозору и гледајући у долину, примећује како Емина  убрзано корача узбрдо. И док тако хода изгледа као да се ломи у струку.

Сва лепота овог света скупила се у њеном телу, мисли Јован и једва чека да стигне до кућице. Сам отвара врата, смеши јој се и одмах види да нешто није како ваља.

– Она је отишла – прогрца.

– Куда? – збрза Јован. – Куда је отишла?

– У српску команду да тражи брата. Никоме ништа није рекла, само је написала на папирићу. Родитељи су очајни.

Грли је и осећа како се сва тресе од плача.

Који је ово глупи свет, мисли Јован држећи је чврсто објема рукама. Боже, има ли те?

Отишао је пред зору, без поздрава, само с кратком поруком да жури својима, надајући се да ће тамо затећи и Алму и Тарика.

Улазећи поново у високу шуму осетио је како му се снага савим вратила и корачао је брзо.