Застао сам у довратку, за сваки случај, бојећи се да из собе не долети пепељара, нешто друго или, чак, метак да ме погоди. Док сам се пењао степеницама, размишљао сам какав ће то сусрет бити и обузимала ме је нелагода. Осећао сам се као кривац мада то нисам био.

Он ме дочека мирно, без поздрава, заваљен у фотељи, с цигаретом у руци, с пуном пепељаром и чашом на сточићу испред себе. Био је миран. Једва да ме погледа. Није ми махнуо, поздравио ни рекао да седнем, па сам стајао закорачивши унутра. Иза његових леђа био је широм отворен прозор кроз који је излазио дим и допирали жагор и бука возила одоздо с улице. Наоколо свуда разбацане књиге и други предмети, неред. Видело се да женска рука не залази, или дуго није била ту.

– Добро вече, Павле – рекох обазриво.

Тек тада подиже благо руку и показа на фотељу насупрот њега. И даље без поздрава, наоко миран, без икакве гримасе на лицу.

Знао сам да је љут, сигурно и бесан, али, бар за сада, није плануо, викнуо или ме гађао нечим.

Седох пропадајући у дотрајалу фотељу и помислих како ситуација можда и није тако озбиљна, да се не љути превише, него само жели да поприча са мном и рашчисти неке ствари, да чује како се то десило, да је радознао.

Ћутали смо неко време. Он отпи из чаше и обори поглед.

– Пишеш ли шта? – упитах, не знајући шта бих друго и да прекинем мучну тишину.

Он немарно одмахну руком и повуче дубок дим.

– А ти?

– Суша – рекох. – А и чему? Ко то чита?

– И, реци, како се то догодило? – упита нестрпљиво, и вероватно је изгарао од нестрпљења да сазна појединости. – Не околишавај!

– Случајно. Ти си желео да чујеш. Зато сам дошао.

– Јесам. Зато сам те и позвао. Где?

– На крузеру…

Он подиже поглед, изви веђе и још јаче повуче дим, као да је изненађен и намах схватио да је то дуго трајало.

– Откуд ти тамо? Не бих очекивао да ти тако шта падне на памет.

– Случајно. Имао сам нешто новаца, био сам усамљен и очајан…

– Па си се увалио међу њене ноге. Код толико других.

– Ма, веруј ми, десило се случајно. Први пут сам је видео на крузеру.

– И запела ти је за око. Тек онако, као многе друге.

Отћутах. Нисам му могао рећи да је то била истина, да ми се свидела на први поглед, онако плава и прозрачна, безазлена као девојчица. Да она није као друге. Ни то да у први мах и нисам имао циљану намеру, да нисам знао ко је она, одакле је, него да је тек, чувши српски језик, сама пришла широко осмехнута, загледана у мене бадемастим светлим очима, поздравила и питала је ли слободно да седне.

– Колико си дана провео тамо?

– Петнаест – рекох. – Пловили смо уз Италију, Француску и Шпанију.

Њему као да одједном, чувши колико сам дана провео с њом, би још теже, као да је свеједно једна или толико ноћи.

– Никада ми ниси причао о њој. Како бих знао. Нисам знао ни по повратку.

– И она ти ништа није причала, ни у једном часу, ни када је сазнала ко си, да пишеш? Није споменула мајку, мене…

– Не. Није – рекох истину.

Он се намршти, припали нову цигарету, отпухну облачак дима, устаде, донесе још једну чашу и хтеде да је напуни за мене, али ја је прекрих дланом.

– Не пијеш више?

– Све мање – одговорих неуверљиво.

Он напуни себи до врха, отпи гутљај, онда ме погледа с неким снисходљивим осмехом.

– Па она је много млађа од тебе.

– Знам – рекох. – Ни мени није свеједно због тога.

– То би значило да бих ти ја био таст – насмеја се иронично и закашља. – Је ли спомињала мајку? Њих две су иста слика.

– Њу јесте, али нисам повезао да је то твоја бивша жена, ни да имаш кћер – рекох. – Откуда сам могао знати. Причали смо о свему, али никада о таквим стварима. Зашто ми ниси рекао?

– Да, нисмо – процеди. – Бежао сам од тога. Нисам желео да се сећам. Потпуно смо се отуђили. Нисам знао где су оне. И одједном ми долази будући зет у кућу. Да не поверујеш.

Почео је устајући неконтролисано гласно да се смеје и закашљава. Побојах се да ће замахнути и ударити ме шаком, јер је изгледало тако, али се поново свали у фотељу гледајући ме право у очи.

– И, шта сада? – упита ме.

– Не знам. Она ће ускоро доћи овамо и намерава да остане са мном.

– И од чега ћете живети, идиоте? Од твоје писаније. Када си задњи пут добио било какав хонорар?

Стварно, помислих. Како ћемо? Био сам у очајној ситуацији. Без посла, новца, једино сам имао стан који сам наследио од родитеља. И то је нешто. За почетак. Није ме напуштало самопоуздање док сам мислио на Нину и њене чаробнo извајане усне, на њену младост с побуњеним и набреклим грудима. Од њене лепоте хватало ме је лудило и, чинило ми се, да могу учинити све, и за њу, и за себе.

– Знаш, не љутим се на тебе – рече. – Живот је једно велико срање. Ни своје дете нисам видео од њене седме године.

Мени намах лакну.

– Како изгледа? – упита. – Је ли лепа?

– Мало је то рећи – одговорих посежући руком за унутрашњи џеп сакоа из кога извадих десетак фотографија.

Он брзином стаде да тражи наочаре преврћући по папирима. Угледах их и пружих му. Као да је једва дочекао да их стави на лице, а онда се дубоко загледа у фотографију на којој се широко осмехивала Нина нагнута на балконску ограду кабине крузера. Чинило се да не верује колико је порасла. Видех како му на лицу заигра грч, како му се усне извијају у благи смешак и чинило се да ће заплакати.

Дуго је гледао сваку фотографију, и када је дошао до последње, опет их је разгледао са истом пажњом. Смешећи се с оним необјашњивим грчем на лицу. Би ми га на неки начин жао и закључих како, можда, овим наше дугогодишње пријатељство не престаје, да ће трајати и сада бити још јаче.

– Заиста је израсла у лепу девојку – закључи на крају. – Мој је грех што је нисам потражио.

– Како си сазнао? – упитах.

– Она ме потаржила и рекла – рече веселије. – И када је споменула твоје име нисам одмах поверовао. Спремао сам се да те убијем. Онда сам се некако смирио и схватио да се чуда дешавају, да је свет мали.

Шта сам могао рећи у том тренутку него ћутати. Оставио сам га с Нининим фотографијама, с лицем које је ситно подрхтавало. Испратио ме до врата и ја сам се осетио срећним излазећи на улицу и вечерњу вреву. У пролећном ваздуху замирисали су гроздови багрема. Крај ногу ми је протрчао пас. Плакало је неко дете вукући мајку за руку. Насмешио сам се и помислио како још нисам стар да и сам с Нином имам једно.

Нина је дошла крајем маја с мајком. Намеравали смо да се венчамо у јуну. Тада сам први пут видео будућу ташту. Имала је нешто од Нинине дражесности, само помало већ прецвале. Али ме зато Нинина бујна лепота излуђивала и нисам могао ни једног часа да будем без ње. Уредио сам стан пре њеног доласка задужујући се код пријатеља. Купио нешто новог намештаја, постељине и ново одело. Осећао сам се као младић, без обзира на моје године. Мислио сам како смисао свему треба тражити најпре у љубави и лепоти, без обзира на све што нас окружује. Били су то класични тренуци моје слабости.

Нина је повремено одлазила оцу, обилазила га. Њена мајка не. Изгледало је да су све ставри селе на своје место. Сретао сам Павла у клубу, попили бисмо по пиће, разговарали. Чинило се да се помирио с тим да ћу му бити будући зет. Чак се помало и шалио на мој рачун.

Посрећило ми се да сам, у међувремену, добио и сталан посао. Не баш добро плаћен, али, чинило ми се, довољно за нас двоје.

Једне вечери, када су се на крововима ломили пљускови кише и низ улицу необјашњиво комешали праменови магле, зазвонио је телефон. Весело сам поздравио пријатеља из клуба.

– Знаш ли шта се десило? – упита ме. – Очито не?

– Не, о чему се ради?

– Павле је извршио самоубиство.

Пребледех гледајући Нину како поспрема сто и одлази у купатило. Спустих слушалицу не рекавши ништа. Ноге почеше да ми дрхте. Ухватих се за довратак стојећи тако неколико тренутака и некако потом добауљах за њом у спаваћу собу. Застах крај кревета гледајући је љупку, опружену у спаваћици, с расутом косом по јастуку. Смешила се испруживши руке.

Павла смо сахранили у јуну. Одгодили смо због тога наше венчање. Нина је након неког времена одлучила да се врати на крузер, објашњавајући како од онога што зарадим не можемо живети, како то није довољно. Обећавала је како ће на њему наћи и посао за мене и како ћемо ускоро опет бити заједно. Испратио сам је тешка срца и након тога осетио велику празнину у свом животу. Бесциљно сам лутао сатима обилазећи места на која сам већ био заборавио. Понекад сам се с друштвом опијао и болестан довлачио у стан, једва ујутру устајући и мамуран одлазећи на посао.

Нина ми је писала сваки дан, звала, обећавала свашта, али од посла на крузеру није било ништа. Онда су позиви почели да се проређују на један седмично, па још ређе. Након неког времена престала је да ми се јавља. Дуго. Све до једног дана када је стигло писмо само с овим речима:

Опрости. Не могу то ја.