О ЉУБАВИ ИЗ ДУБИНЕ ПРЕДЈЕЛА

(Јовица Ђурђић: САН, приче; ИП „Просвета“, Београд, 2017)

Јовица Ђурђић, аутор више књига поезије и прозе за дјецу и одрасле, након 2012. године, када је објавио прву књигу кратких проза за одрасле (Опојни мирис греха), поново се огласио књигом прича за одрасле Сан, у којој је читалаштву представио петнаест прича, бирајући мотиве и тематику из најједноставнијих, обичних, скоро свакодневних догађаја, стављајући у први план моралне и естетске компоненте својих лирских јунака. Уграђујући у саму срж приче љубав, у којој је све разјашњено, ауторово путовање кроз причу, без приповједача и слушалаца, одсликава стварни „простор у коме она настаје“. Радња се најчешће  дешава у природи, неријетко смјештена у приморским мјестима, уз зацакљено море, у мансарди куће која провирује на море, у маслињацима и виноградима често са спарушеном травом, уз зрнасте плодове грожђа, смокве, наранџе, на ливади уз јутарње сунце…  Готово је незамисливо да се нешто дешава изван тих оквира.

Веза живота кроз љубав  је веома блиска људима, ма гдје се налазили и било којег поријекла да су (Шпањолка Летиција и Србин Давид), који ауто-стопом, вођени љубављу, заједно обилазе свијет, стичући разна искуства. Тако се виноградар осјећао срећно због њих двоје, чак и виноградарева супруга, која их је частила ручком. Писац је описао позитивне тенденције околине у односу на непознате ликове (Летицију и Давида), додајући им само  позитивне димензије, јер подсредством  љубави која их је чврсто повезивала, Јаков и његова супруга, подстакнути су да и они узвраћају љубављу.

Природа, ипак, чини своје, одређујући свијет према његовим потребама. Птица гради гнијездо, а човјек кућу. Свако на неки начин одржава свој дом. Овдје је битан мотив – осјећај за потомке, чак и код птице, која је стално у интеракцији са околином. Гнијездо ушушка међу излистале гране и лишће их чува од ока непријатеља. Као знак задовољства птичји реп чини покрете горе-доље. Ани се, (у истоименој причи), посматрајући је из болничке собе, учини да би у једном моменту и сама могла устати. Дакле, аутор уводи у комуникацију Ани са птицом. Спајају их интереси. Заправо, градећи гнијездо, грађевину од ситног прућа и травчица, птица дјевојци Ани на тај начин придодаје импулс, па сав простор у окружењу, чак и болничка соба, добијају суптилнији и лирски обојен простор.

Понекада „кроз“ љубав Ђурђић дочара и једну дозу самопријекора у својим ликовима, те, да би мало ублажио атмосферу, користи мале капи месечине, које цијелој причи додају мирнији и просвјетљенији тон. Понашање лирских јунака и њихов однос према животу зависи од више фактора, као на примјер: од старосне доби (адолесценти, млада учитељица, Ани, Летиција, Давид, Жоел…), па се љубав различито испољава у зависности на узрасну доб (Мале капи месечине).Чак је и начин на који Ђурђић описује суровост егзистенције до краја изведен лирски, откривајући тако духовну љепоту својих јунака, љепоту која је изнад физичке, показујући и тиме колико живот може да буде тежак и мучан када су у питању „нижи“ друштвени слојеви (Ружа на сметилишту, али цијелој ситуацији у којој владају биједа и сиромаштво, неуређеност и сметљиште, супротставља најљепшу ружу попрскану ситним капима кише што се пресијевају на вечерњем сунцу.

Како би мотив љубави допунио, овај писац често прави изненадни преокрет у причи, уводећи поред мушко-женског пара (Лариса и Стеван), још један елемент како би се створила мала „пометња“ и пореметило очекивано. Тако љубавну чаролију понекада „прекрије“ и минско поље у којем ноћу страдају многе животиње, али искрена и права љубав је толико сложена и јака да захваљујући њој, Стеван и Лариса, на пример, кроз минско поље пролазе нетакнути и неповријеђени иако не виде упозорење (Ливада).

Иако у причама Јовице Ђурђиђа, осим танане лирике, нема посебне драматизације, нити дубоког уласка у карактер лирских јунака, тако и приповиједање тече лагано и узбудљиво у „односу на узбудљивост догађаја“, како Ранко Павловић примећујеу рецензији књиге. Жељу за промјеном ситуације у причи појачава и сам аутор који у својој нарацији о једном догађају разоткрива и други. Тако срећна породица, враћајући се са мора, користи мали предах, а уједно и ручак под липом, али догађа се да у тренутку када жели да крене не могу да покрену аутомобил. Видјевши кућицу уз шуму, одлазе да траже помоћ. Ту откривају да домаћин има болесну кћерку, која лежи у постељи и коју возач Давид, иначе, по струци љекар, масирајући кичмени стуб, успева да подигне на ноге. Одједном, сложена ситуација постаје умирујућа (Повратак) и потврда приче из народа да се добро добрим враћа.

Прича Мајка, утисак је, поред питке и истините нарације, по својој емоцији и метафори издвојена од осталих на страницама ове књиге. У кратком испису дјечаковог видокруга, Јовица Ђурђић успијева да оживи сјећање на завичај и да покаже колико је битан не само за његово, него и одрастање генерација шездесетих и седамдесетих година прошлог вијека. Дакле, једна од његових приповједачких одредница је вријеме и односи у друштву тога доба, које аутор јасно одсликава  кроз лик жене сељанке, која мукотрпним радом долази до средстава за живот. Посљедица, али и другачија свијест многих, отвара дјечаку очи да се само радом и учењем постиже циљ, што се на крају и дешава. Иако потиснута стидом, дјечакова оштроумност учиниће будућност другачијом и љепшом, а све захваљујући проживљеном и догођеном искуству.На другој, пак, је страни трамвајска станица, чије шине увијек некуд одводе. Час у познато, час у непознато, посебно када је нарушена „светиња“ – брак, или старац у рату, оставши без икога и ичега, што лута од прољећа до зиме… И на том путу, писац нам открива моменте значајне за живот  ликова у својим причама. Људи се обично зближавају у несрећама. Увијек у позитивном контексту истиче однос стараца и дјеце, налазећи сличности у њиховом унутрашњем бићу, дјечју чисту душу и душу стараца која је „омекшала“ кроз живот.

У Ђурђићевим причама, као што је већ поменуто, значајно мјесто заузимају птице, као нека веза између „горњег и доњег свијета“; као веза дорастања до висина, па и оних књижевних, птица је та која ће нас „пренијети“ под крилом преко понора, преко воде, подићи изнад земље; птица скакутава, распјевана или која свија гнијездо у винограду, грмљу или на дрвету које су посјекли, након што је годинама, баш са тог дрвета изводила младе у живот, што је могла да провирује у сусједову собу, или да се спусти на његов прозор, сада већ као да жели да га пита гдје је дрво, гдје је гнијездо…Тако би и Ђурђић, иначе, и сам одговоран према животу и природи, испред себе могао да постави бар брежуљчић саздан од питања везаних за очување природе и биљног и животињског свијета у њој, што он не чини, него прибјегава прозном рукопису, мјесечарећи и расвјетљавајући своју љубав према природи и њеном свијету, постављајући се заштитнички, што очекује и од будућег читаоца. Отуда задовољство причињавају чести опоетизовани лирски исписи, свједочећи о Ђурђићу као пјеснику, с којима се сусрећемо у књизи.Укажимо само на неке: У тамној смоли ноћи птице, природа, дрвета… Златаста дубина предела… Између размакнутих црепова на крову, цури небо… Сунце пролива зраке водом… По тамнозеленим бреговима цурио је јун… Месец виси над кућама… Месец се као заробљеник закачио на звоник катедрале… Њене дојке, као два мала вулкана…

Исписујући књигу прича Сан, Јовица Ђурђић нас оставља у увјерењу да је приповједачким казивањем оставио спој своје умјетничке душе са природом уз велику могућност да досања започети сан.