У цик зоре, у расцветалом пољу, док су трептаве звезде венуле у модром небу, приметили су да се приближавају некој кућици. Корачали су полако, превише уморни од дугог хода.

– Коначно цивилизација – рече Данило, заставши за тренутак посматрајући црвени кров, уснуо у јутарњој тишини.

Пристигавши за њим, Ана се осмехну. Испод шешира широког обода, мало нехајно забаченог, тај се осмех задржа на њеном лицу као залеђен. Осврнувши се на расута пространства шумских пропланака из којих су дошли, она накратко задржа поглед у том правцу. Као да сама није веровала кроз шта су све прошли да би, коначно, наишли на ову кућицу и људе, тако је мислила. Осећала је глад и жеђ. Већ дуго ништа нису јели, осим шумских плодова које су синоћ налазили успут. Ноге су јој биле изгребане шибљем кроз које су се провлачили. Дланом пређе преко глатких листова како би обрисала крв, деломично већ згрушану у крастице.

Широм раскриљена капија као да их је позивала да уђу унутра. Око кућице су расла стабла воћака, а на самом улазу у њу простирао се барас, лепа сеница од винове лозе, с великим гроздовима који су провиривали између лишћа. У гранама стабала су приметили румене јабуке и жуте крушке. Две клупе и сто од храстовине као да их је позивао да седну. Танушне, неговане, младе трепераве влати, зелене и пуне росе, цвеће уз стазе, говорили су им да ту неко борави и они су се томе радовали.

Данило закорачи на мали трем и покуца на врата. Када не би никаквог одговора, он поново покуца, јаче, неколико пута. Опет ништа. Окрећући се Ани, слегнувши раменима,  рече:

– Изгледа да овде нема никога.

Ана се сневесели и седе на клупу. Осети како је јако боле ноге. Изу ципеле и протрља прсте, затим одложи шешир на сто.

– Рано смо се порадовали – рече Данило.

Глас му зазвуча ледено и некако одсутно. И сам седе на клупу, насупрот Ани.

Неко време су седели и ћутали, не проговарајући ни реч. На истоку небо се руменило као зрела јабука. Данило се подиже и поче да хода око куће. За тренутак је нестао, а онда се појавио с друге стране носећи у рукама парадајзе и краставце.

– Нашао сам ово у врту – рече спуштајући их на сто. – Једи!

Ана подиже главу. Он виде како су јој се густи таласи кестењасте косе, након што је скинула шешир, расули по раменима и како јој лепе плаве очи светле, као да су у њима сузе.

„То је од умора”, помисли. Осмехну јој се топло и помилова благим додиром по лицу.

Ана је јела парадајз. Као јабуку. Данило се радије определи за краставац.

Попут расточених сенки светлост се уливала у долину. Свитало је. Дан се рађао у тишини. Невидљива, негде у густим гранама дрвета, лепо је певала птица, а даље према шикари више њих.

– Чудно да нема никога – рече Ана. – А све је тако лепо уређено, као да је стално неко ту.

– Ово је вероватно нечија викендица – закључи Данило. – Можда им је кућа у близини. Дуго смо лутали по шуми и није могуће да ту не постоји неко насеље.

– Ја даље не могу, Данило. Нека крепам овде као псето, али ја даље не могу.

– Одмори се, драга, а после ћемо видети шта ћемо и како ћемо.

Треперава и плашљива као препелица, она му се учини тако немоћна, као малено дете коме треба сва помоћ. Први зраци сунца обасјавали су јој прелепо лице, танак струк, невелике груди, малчице повијена рамена…

Прошло је много времена од када су скренули са локалног пута, остављајући ауто који им се покварио, и пошли да потраже помоћ. Више од два сата су чекали да неко наиђе и помогне им, а када се то није десило, одлучили су да се упуте у правцу у ком су видели да се извија танак трак дима. Међутим, брзо су установили да од дима нема ни трага, никакве куће, насеља, ничега, и да су, зашавши дубље у шуму, изгубили правац и никако нису успевали да се врате. Као да су се стално вртели укруг. Ану је хватала паника, а он ју је тешио да ће сигурно наћи излаз на пут и да ће се вратити до аута. Тамо могу преспавати и чекати да се неко, ипак, појави. Испоставило се, на крају, да није тако. Ходајући упадали су све дубље у шуму, међу висока стабла, густо шибље, па опет на чистину, затравнату, шуму, и све тако у недоглед, лутајући и не знајући где су у ствари. Тада су схватили да су залутали.

Ускоро је пала ноћ и кроз крошње су се видели ројеви звезда, са месецом у прикрајку. Више нису знали шта да чине, да седну, да легну или и даље ходају. Ипак, ишли су даље кроз шуму и Данило је повремено батеријском лампом коју је нашао у ранцу осветљавао пут, тешећи је да ће сигурно ускоро наићи на неке куће, људе… За сваки случај неколико пута је опипао пиштољ који је понео из аута.

Када су се, коначно, нашли у пољу лакнуло им је, јер су схватили да су шуме  остале иза њих, да су успели да се искобељају из ње.

– Јесам ли ти рекао – рече Данило и лице му намах поприми веселији изглед. – Решили смо се шуме.

– Шта то значи? – запита Ана. – Нити знамо где смо, нити куда идемо.

– Стићи ћемо до првих кућа и затражити помоћ. Мора да у близини постоји неко насеље.

– Није требало да се удаљавамо од аута. У међувремену је сигурно неко наишао…

– Сада је готово. Шта је, ту је.

Ускоро су наишли на кућицу. Седели су сада пред њом.

Устао је и почео да обилази около, да разгледа шта се ту све налази. Поново се вратио на трем и ухватио за кваку на вратима. Немало се изненадио када су се она отворила. Погледао је према Ани и широко се осмехнуо.

– Гле – рече задовољно.

Ана се и сама осмехну и закорачи на трем.

Ушли су у уредну просторију с лепим намештајем, у којој се на крају налазила кухиња и још једна врата, као и дрвене степенице које су водиле у поткровље. На столу угледаше картон наслоњен на светиљку. Данило га узе и поче да чита наглас:

„Врата су намерно остављена отворена, јер нам је већ досадило да их поправљамо после сваког проваљивања. Унутра ћете наћи све што вам је потребно за краћи боравак, али вас најљубазније молимо да ништа не уништавате. Ако сте залутали, што се често догађа излетницима, у ладици писаћег стола наћи ћете мапу са прецизним упутствима куда да идете. На крају, молимо вас, притворите врата при одласку.”

Њих двоје се погледаше у неверици. Баш необично. Овоме се нису надали. Данило седе на столицу, а Ана поче да разгледа по просторији.

– Погледај, остава је пуна хране – рече Ана. – Брашно, уље, шећер, конзерве, тегле са џемом…

И даље је Наставила да претражује унутрашњост кућице, љубопитљиво као знатижељна девојчица.

– Има ли овде струје? – запита се Ана окрећући прекидач на шпорету. – Гле, има!

– Вероватно из соларних панела – рече Данило. – То значи, драга, да бисмо могли направити палачинке.

Након мање од пола сата седели су на трему и јели палачинке са џемом од неких шумских бобица. Биле су одличног укуса. Јутарње сунце благо их је грејало. Данило је из кухиње донео бокал воде и чаше.

– Откуда им долази овако добра вода? – запита се Данило и одмах закључи – Мора да су је довели из неког планинског извора у близини.

Нису могли да се надиве кућици и уредности која их је затекла. Све је ту било на свом месту – намештај, посуђе, књиге.

Ушли су поново унутра, сели на лежај и задремали. Ана се скупила као маче и заспала, а Данило је уснио у полуседећем положају.

Било је већ одавно прошло подне када су се пробудили и изашли да прошетају око кућице, газећи пољско цвеће и идући према омањем брегу како би с њега осмотрили да ли је у близини неко насеље. Видели су како у свему око њих зри лето. Али, докле им је поглед допирао, на све стране, нису видели ни једну кућу. Само је кроз поље, од шумарка у даљини, кривудао пољски пут према кућици коју су оставили иза себе. Схватили су да њиме треба да крену даље.

Гледао ју је задивљено како корача испред њега газећи траву, меким ходом као мачка. Учинила му се у том тренутку посебно лепа. Сагињала се и брала пољско цвеће, при чему су јој се још више откривале лепо обликоване ноге. И он не одоли. Пожелео ју је као никада дотад. Обухватајући је рукама око струка, повуче је у мирисни лежај од цвећа и трава. Зачудо, она се не успротиви, и када су већ били доле, он осети њене живахне бокове и како јој се пропињу дојке.

Лежећи потом наузнак и гледајући у стакласто плаво небо, Ана рече:

– Баш би било лепо имати овакву једну кућицу на осами у коју бисмо повремено долазили.

Када се окренула и мало подигла, подбочивши руком главу, Данило је приметио како јој је лице намах прекрило бледило, како је уздрхтала.

– Шта није добро, Ана? – забринуто упита Данило.

– Тамо је неко – једва од страха промуца показујући руком према шумарку.

Данило се подиже у усправан положај. Није видео никога.

– Можда ти се само учинило? – рече с неверицом и сам мислећи да је можда стварно видела некога.

– О, не! – рече она усплахирено. – Сигурна сам. Стајао је тамо и гледао нас.

– Можда је неки ловац и појавио се изненада. Видео нас и удаљио се.

– Ипак идемо – пожури га она с још већим страхом у очима.

– Добро, идемо – сложи се Данило хватајући је за руку која беше влажна и дрхтава.

У кућици су погледали карту коју су нашли у ладици стола и закључили да треба кренути према западу, макадамским путем који је водио од кућице према шумарку. Тамо је био уцртан и главни пут за који су веровали да је онај на коме су оставили кола. Данило на брзину написа неколико речи захвале непознатом домаћину, притвори врата, баци поглед још једном на кућицу и водећи Ану за руку упути се у жељеном правцу, пољским путем који је кривудао кроз ливаду. Ана га је напросто вукла да корачају што брже. Њен страх је био велик, мада он није налазио прави разлог за њега.

Угледали су га на једној кривини када је из шумарка искочио пред њих. Грдосија од човека, дуге косе, зарасле браде, с неком отрцаном торбом на леђима.

– Новац! – загрмео је крештаво. – Дајте новац!

– Новац?! – осмотри га Данило. – Зашто да вам дамо свој новац?

– То је он – рече Ана гледајући у Данила крупним очима пуним страха, скривајући се иза његових леђа као уплашено маче.

– Човече, оставите нас на миру и пустите да прођемо – мирно рече Данило, нимало уплашен.

– Неће моћи! – продера се грдосија.

Данило тада благо одгурну Ану устрану, маши се за џеп и муњевито упери пиштољ у њега. Он се кочоперно испрси, пркосећи и крену према њему.

Данило га тресну пиштољем у главу од чега се овај скљока у прашину. Ни макац.

Ана од страха крикну и повуче Данила за руку.

– Ти си га убио – дрхтавим гласом рече прекривајући уста руком.

– Не бој се. Нисам. Идемо!

Одлазећи видели су како грдосија и даље лежи у прашини, непомичан као да је стварно мртав. Брзо су се удаљили идући колским путем и надајући се да ће ускоро наићи на онај асфалтни на коме су оставили свој ауто.

Истргавши му се из руке Ана наједном поче да трчи. Данило и сам потрча за њом тапкајући по прашини и дозивајући је:

– Стани, Ана! Стани!

Није вредело. Трчала је као полудела, па је, не оклевајући ни часак, Данило такође морао брже да појури за њом. Сав задихан једва ју је сустигао и чврсто обгрлио њено уздрхтало тело.

– Шта ти је? Не бој се!

– Ти си га убио, ти си га убио! – запомагала је на сав глас.

– Ма нисам, Ана – рече Данило. – Такви су чврсти и не умиру лако. Не брини. Он се већ подигао из прашине.

– Не верујем ти, ништа ти не верујем.

Једва је успео да је некако смири и увери да је грдосија сигурно жив. Ускоро су у даљини, излазећи из шуме, угледали асфалтни пут и ретка возила која пролазе, што их је обрадовало. Дошавши на крај сеоског пута срели су човека с воловском запрегом. Он их је упутио да изласком на асфалт крену лево, јер је у том смеру био град из кога су дошли. Тамо је требао бити њихов аутомобил.

Када су зауставили један ауто и замолили возача да их повезе, испоставило се да су километрима далеко од места где су претпостављали да је њихов. Возач им је објаснио где су и обећао да ће погледати о каквом се квару ради. Они су му испричали причу о свом лутању, прешућујући боравак у кућици и немили догађај на сеоском путу.

Сунце је већ просипало косе зраке по жутим пропланцима и тамнозеленим бреговима када су коначно угледали паркиран свој ауто с леве стране пута.

Ана се весело осмехну.

– Ту је. Нису га украли – рече задовољно.

Испоставило се да квар и није тако велик, јер га је возач који их је повезао лако отклонио. Данило је ипак био невешт таквим стварима. Захваливши му се радосно су сели у аутомобил и кренули, идући у правцу шуме из које су малопре изашли. Схватили су да су лутајући шумом отишли далеко од места где су у њу ушли и да сада настављају пут куда су и били кренули.

Угледали су како излази из шуме држећи се за главу. Грмаљ је мало тетурао, као да је био пијан. Стајао је потом уз ивицу пута чекајући слободан прелазак.

– Ено га онај! – повика Ана окрећући се да га боље види док је ауто јурио поред њега.

Кривећи врат као птица, она поче да дрмуса Данила.

– Жив је! Жив је! – настави радосно да виче.

– Наравно да је жив – рече Данило осмехујући се. – Па само сам га мало чукнуо.

Дан се ближио крају. Ноћ се полагано и бешумно сливала у долину којом су јурили.