Шкољка неба са прегрштом тек распупелих звезда, пенушава месечина, лето које зри. Воз који јури низ дугу равницу. И, ево га, стоји сада нем уз пругу, опуштених руку, загледан у непрегледно и равно море пшенице која се лагано таласа на бешумном ветру, неодлучан куда да крене. У то жуто море или уз пругу, праћен многобројним погледима начичканих глава изнад спуштених стакала вагонских прозора, који знатижељно зуре у њега не схватајући откуд се нашао ту. Осветљена змија воза у ноћи мирује у непрегледној равници. А само који тренутак раније седео је у купеу с отменом госпођом и њеном лепом кћерком, сапутницама са полазне станице, шкрто се укључујући у разговор, блед и онемоћао, ретке и проседе браде, с чврстом одлуком да ускоро оконча живот. Није више налазио смисао ни у чему, а болест, она стварна и она у души, нагризала га је сасвим. Ипак се повремено болећиво осмехивао девојци на њене врцаве речи и неизмерну срећу која је зрачила из ње. Потом је, док је воз јурио, тонуо у ћутање гледајући кроз прозор у нему ноћ и трептаве звезде, са понеким светлом у даљини када би наишли на неко село. Више није могао скупити снагу да избегне оно што је већ наумио. Чинило му се да га ништа не би могло одвратити од те намере. Затим је, након дуге вожње, бацивши поглед на ту као капља младу девојку, благо осмехнут и мало погурен, изашао у ходник, спустио крило, дубоко удахнуо свежи ваздух, постојао неко време зурећи напоље, и потом повукао кочницу. Точкови воза су болно зацвилели у глувој ноћи.

Када се ипак окренуо према возу, чинило се као да ће да викне свим тим главама које су га упорно посматрале: Оставите ме на миру! Није рекао ништа, само је онако јадан и слаб, овлашно подигао руку и махнуо девојци из купеа која је стајала уз спуштено окно, са шеширом великог обода накосо намештеног, испод кога су га зачуђено гледале њене стакласте очи. Он јој још једном слабашније махну, сада напола окренут леђима и закорачи у поље. Она га је и даље нетремице пратила погледом не схватајући ништа, шта се дешава, зашто је воз стао, куда је он кренуо, видећи како се све више удаљава газећи лаганим кораком, оборене главе.

Изнад њега је сада стајала раскошнија небеска крошња звезда, која се простирала у свој својој величини изнад непрегледне равнице, и коју раније из воза није могао такву видети. Он подиже главу и само што не зајеца од бола и грча који му стеже утробу. Воз је још био тамо, као светлуцава нит. Ускоро је кренуо и он поче ослушкивати удаљени писак локомотиве. Још је мислио на ону лепу девојку и њене зачуђене очи на лицу које је уоквиривала сламната коса. Пред очима му је била слика њене блиставе младости и лепоте, са широким осмехом на руменим уснама. За тренутак као да се поколеба у својој намери, не престајући да мисли на њу, на то како је живот ипак леп, али настави да корача кроз поље пшенице, обарајући зреле класове. Ускоро је могао само да ослушкује тишину, јер никаквих звукова око њега није било. Ишао је бесциљно не знајући ни куда се упутио ни где би могао стићи. Млака ноћ, потпуни мир и самоћа, опет га за тренутак поколебаше у намери, учини му се да неки зов тражи да се врати, можда она девојка са зачуђеним очима, али ипак продужи даље.

У једном тренутку пожели да потрчи. Чинило му се да то може, да му се намах вратила снага и нека болна радост у телу. И потрчао је, спотичући се, падајући, дижући се. Када је сав задихан спознао да је за њега то претешко, застао је држећи се за груди у којима су га бола нека шила. Дисао је отежано, сав ознојен, махањем руке покушавао је да расхлади лице. Чучнуо је закриљен руковетима класова и снажно притиснуо груди испод којих је као добош куцало слабашно срце.

Има још мало живота у мени, помисли. Није баш све нестало.

Подигавши се наставио је да се креће у непознатом правцу. Снага га је све више напуштала, па је корачајући застајкивао након сваких неколико корака. Дуго је трајало то његово бауљање, љуљање, посртање.

Након дужег времена приметио је да се примиче некој реци, јер је напуштајући пшеничиште набасао на прашњав колски пут и њиву с врежама лубеница и диња која се налазила уз њу. Осетивши познати мирис диња сагнуо се и откинуо једну омању и зрелу, желећида је омирише. Слабашан осмех затитра му на лицу и задржа као грч, јер се сетио свог села и истих таквих које је гајила његова мајка. Она је на крају сваког лета остављала семе диња и лубеница за идућу годину, држећи га пре сађења у води да пре проклија. Помагао јој је око тог посла у врту што му је причињавало велику радост. Враћајући се кући средином августа она га је дочекивала с охлађеним кришкама. Седели су на веранди, јели их и гледали на врт према потоку који је протицао крај њихове куће. Мајка га је спретно укроћивала и скретала да натапа њене саднице, бујне и зелене. Били су то дани среће када је његова мајка још била млада, радишна и увек у покрету. Брижна каква је увек била желела је на сваки начин да му угоди, срећна што га опет види.

Већ сасвим исцрпљен и онемоћао, чинећи се без атома снаге, он на обали седе на клупу испод надстрешнице која је власницима служила вероватно да се испод ње сакрију од летњих жега. Чуо је жубор реке и неке неразговетне шумове уз њу и они су га пријатно успављивали. Испружио се и дубоко удахнуо свежи ваздух, гледајући горе пукотине између размакнутих дасака надстрешнице и како кроз њих цури небо.

Ускоро је заспао.

Лежала је уснула у соби крај које је пролазио, у његовој каменој куће на мору. Врата и прозори су били отворени, ради промаје која је требало да је расхлади. Он је ту кућу наследио, потпуно обновио, направио базен у дворишту и лети долазио на одмор, успут изнајмљујући туристима и три собе с купатилима и терасама. Једну, крајњу је задржавао за себе, уз коришћење заједничке кухиње у приземљу. Ничим није желео да смета својим гостима, а све послове око тога за њега је уз накнаду обављала суседа Луција, стамена и вредна жена коју је знао из времена када је још био дечак. Она је чистила собе после одласка туриста, прала, пеглала, мењала постељину, радила све што је требало. Сачекао би ујутро, седећи на тераси, да гости заврше доручак, па би се тек тада спуштао са спрата да и сам у кухињи припреми нешто за себе. После је одлазио на плажу, или у место, не враћајући се све до сумрака.

Нехотице је пролазећи бацио поглед унутра, а онда као омађијан није могао да крене даље, него је укопан стао да зури унутра према лежају на коме је била она. Она лепа девојка из купеа воза из кога је повлачећи кочницу напрасно изашао.

Лежала је наузнак, успламтелих груди и у бујном зрењу, а он је узбуђено гледао како јој се дишући пуноћом надимају недра. Било је спарно, ни дашка ветра, онако како то зна бити на мору. Чинило се да се смеши у сну. Тајанствено и загонетно. Вероватно је нешто сањала.

Једну је ногу имала савијену у колену, другу опружену. Посувраћена бела спаваћица откривала јој је глатку бутину. Млаз сунца који је улазио укосо кроз прозор, распршен у неколико трепетљивих жутих нити, заустављао се на највишем делу њеног тела, на облом колену. Издужено лице јој беше у малој сенци, лепих напућених усана, као тек убрана јабука, а коса немарно расута по јастуку. Њена необуздана лепота док је тако лежала терала га је да и даље непомично стоји и диви јој се. Лепши цвет није могао да процвета у његовој кући и било би дивно да је он увек ту.

На тренутак помисли како није лепо то што чини, али одмах схвати да је то јаче од њега, да не може да одоли да је не гледа и понада се да осим њега и ње никога другог нема у кући. Требало је да су сви већ одавно на плажи, а она је, мислио је тако, вероватно дуго синоћ била у граду и није могла рано да се пробуди и придружи мајци, која сигурно сада испод сунцобрана лежи на песку уз море, одакле се чуо жамор и неко је лагано пребирао по гитари. Дан је пулсирао својим уобичајеним током, све је било као и обично, једино ово што је видео кроз врата беше нешто као најлепши дар који је могао да добије. Више није осећао стид ни кајање, а и није било силе која би га померила с тог места.

Када се промешкољила и окренула на бок лицем према њему, устукнуо је плашећи се да се буди и да ће то бити непријатан сусрет за обоје. Трен већ потом накривио је главу и видео да она и даље, сада потпуно опружена, спава. Само су јој руке биле у другом положају и посувраћена спаваћица јој је мало друкчије откривала баршун пути.

Он осети како му се сви мишићи тела затежу, уздрхтали као жице на виолини, и да му дах који је до тада стајао притајен постаје узбуђенији. Тај немир ничим и ни на који начин више није могао да смири. Жељу од које је изгарао није могао да угаси. Пожели да је привије уз себе, то тело које кипи и буја.

Опет се промешкољила и окренула на леђа. У соби је било топло, спарно, без обзира на промају коју је и сам осећао. Тада је, не отварајући очи, можда полубудна, подигла спаваћицу гужвајући је до врата. Открила је раширене удове, голо, разбарушено тело, увучен трбух с уским струком и девичанске набрекле дојке што штрче као два мала вулкана. Смешила се, и даље, у сну, некако затајно, или се то њему само тако чинило.

Стајао је непрестанце на истом месту, тек повремено окрећући главу низ ходник, плашећи се да неко не наиђе. Ово је била дарована лепота у његовом невеселом животу која се појавила тако изненада. Пун усталасаних очекивања, занет и помало одсутан није одолевао да прекине ту чаролију која га је испуњавала целог.

Али, она се одједном подиже на лактове, с погледом преплашене срне, знатижељно зурећу у њега, не говорећи ништа, као да о нечему размишља.

Њега облива стид, али нема снаге да се помери, јер је ухваћен у нечему по њему недозвољеном. Осећа као да га неповратно нестаје, део по део. Како лети или пропада, свакако да више није свој.

Гледа, потом, у љене светле очи, румене усне и расуту косу, све док не чује:

– Уђите!

Он у први мах не верује да чује те речи, само суво изусти:

– Опростите!

И даље стоји у рагастову. Њу та неизвесност узнемирује и каже:

– Затворите врата.

– Опростите – каже. – Врата су била отворена и само сам за тренутак застао питајући се зашто.

– А, то. Због несносне врућине – каже тихим гласом. – Па, уђите већ једном!

С младим, девојачким, лаковерним изразом очију она му се осмехује.

– Не мари. Ништа необично. Да сам се плашила затворила бих врата.

Он неспретно и смушено седа на лежај поред ње. Опијен је мирисом њена тела, као никада досад, не успева да изусти ни реч. Ћути постиђен, као дечарац. Она је румена и пуна очекивања.

– Ах – каже он. – Опростите још једном!

Она га поново погледа зачуђеним погледом.

– Не мари. Да нисам желела, не бих вас позвала унутра.

Чује њен топли глас, а као да се све то не дешава њему, него неком другом. Као и да није ту поред ње, него негде високо, у лету, као птица рашрених крила која затим непомично лебди на месту.

Када је поново усмерила поглед у њега, видео је како су оне сјајне, као од суза.

Њени, зачудо, хладни прсти, одједном додирују његово лице.

С реке лагано у повесмима пузе маглене змије. Осећа неку необјашњиву хладноћу, мада је август. У први мах не зна где је. По већ ишчезлим звездама види да свиће. Пробудио се испод дрвене надстрешнице у бољем стању. Чак му се и радост повратила. И чилост у телу. И бол је минула, а душа испунила неком необјашњивом лепотом. То је због ње, мисли. Тако је стварно све то.

Али, откуд на склепаном дрвеном сточићу поред њега на кришке изрезана диња када ју је ту ноћас целу одложио, нож, и лепи крчаг извијене ручке? Његов облик неодољиво га подсећа на заобљене линије њеног тела. Неко је био ту док је спавао. Да, тај крчаг обликом подсећа на њене облине. Дуго и непомично зури у њега.

Онда посегну руком да га дохвати, јер је осећао неутаживу жеђ, неспретно га закачивши. Он се сруши на земљу и утабану траву, разбивши се у неколико комада. Вода је квасила суву земљу.

Остао је да лежи до првих зрака сунца које су га миловале у том положају. Онда одлучи да се подигне и оде до реке. Морао је да утажи жеђ, јер су му уста савим била сува. Стојећи је посматрао крхотине разбијеног крчага, нож, кришке диње. Појео је две и коракнуо према реци и високим тополама.

Прегрштима је захватао и пио воду и, одједном, подигавши главу, видео нагу девојку која је равномерним замасима пливала у јутарњој сумаглици.

Је ли то она ноћас била поред мене?, запита се гледајуће је у свој њеној лепоти.

Брзо је изашао на обалу не желећи да га примети. Узео је још једну кришку диње и изашавши на пут приметио старца са сламним шеширом који је табао кроз прашину. Можда је ишао да обиђе бостаниште, а можда и у неку другу њиву поред реке. Није га приметио.

Гурнуо је руку у џеп, накратко га осмотрио и затим зафрљачио пиштољ у реку.