Сестра је прва истрчала, боса, и већ се пењала на дрвену ограду гледајући на улицу шта се догађа. Отац је стајао на малој капији и разговарао с неким човеком у униформи, нудио га цигаретом и упирао поглед на тракторску приколицу претрпану многим стварима. Његово иначе увек озбиљно и намргођено лице као да је заледио болан грч, а озарила нека чудесна јутарња светлост.
Ја сам сами почетак преспавао и остао бих још дуго у кревету да ме лупа врата из сестрине собе није пробудила. Био је август, најлепши месец у години. Сунце је пунило нашу долину. Гледајући кроз прозор видео сам да испод арњева и цераде седе жена и деца, а за воланом трактора беше дечак, вероватно млађи од мене.
Онда сам видео како отац широм отвара велику капију и како трактор улази у наше двориште. Скочио сам, навукао одећу и пожурио напоље. На прагу сам сусрео мајку која беше застала и немо посматрала цели догађај.
– Још мало напред – рече отац, а онда трактор престаде да брунда.
Дечак сиђе и остаде да стоји поред. Обореног погледа зурио је у врх својих прашњавих сандала.
– Одакле стижете? – упита отац.
– Од Кистања – кратко прозбори висок и мршав човек у војничкој униформи.
– Зар овај момчина није премали за управљач?
– Од малена је то волио, а сада ме добрано одмијенио. Вјешт је с тим.
Жена поче да силази из тракторске приколице, сићушна, уморног лица и тужних очију. Чинила је то полако. Човек приђе да јој помогне.
– Колико вас има? – опет ће отац.
– Четворо, жена, ја, син и кћерка.
– Добро – мирно ће отац. – Сместићемо вас у нашу стару кућу. Још је добра.
Сањива, испод цераде појави се и лепушкаста девојчица, лако скочивши с приколице. Босонога, у лепршавој хаљиници, плавокоса. Била је старија од дечака за воланом.
За њом, однекуд из дубине, измигољи се још један дечачић, мален као петлић, а за њим и пас весело машући репом.
– То је Милорад – појасни човек. – Њега сам заборавио да споменем. Нашли смо га у повлачењу… у грмљу, уплаканог и престрашеног. Пас се не одваја од њега.
– Бога му – зашкргута отац зубима, сагињући се према дечачићу. – Како се зовеш момчино?
– Милоад – одговори потихо малиша подижући три прста. – Имам тли године.
– Па, добро ми дошао, Милораде мој – загрли га отац.
Тада сам први пут видео сузе у очевим очима. Никада до тада.
Пас је стао њушком да се гура између њих двојице, као да је желео да заштити Милорада, па га отац помилова и пусти дечаку.
– Нисмо много сазнали од њега, ни имена родитеља ни из ког је мјеста. Испрва је само плакао и тражио маму, а онда се примирио.
Придружила нам се и мајка поздрављајући се с придошлицама. У рукама је носила бокал са соком а на тацни чаше. Брзо је то поставила на сто испод бараса и позвала људе да седну. Изморени од дугог пута они су то једва дочекали.
– Донеси два хладна пива! – рече ми отац и ја потрчах у кућу.
Мајка и сестра су у кухињи већ припремале нареске за доручак, кувале млеко, јаја и кафу. Приметих крупне јабуке у здели па понесох и њих.
Отац стеже песнице, ломи прсте, на лицу му је и даље онај болни грч који нисам раније видео, а чини ми се и по једна ујезерена суза у очима. Његово лице је намах огрубело.
Седимо сви за великим храстовим столом испод бараса, у хладовини. Сестра и мајка доносе доручак и ја им помажем да све то распореде. Отац пре пива сипа по једну чашицу ракије из боце која иначе стално стоји ту на столу човеку и себи, просипајући неколико капи на траву пре него што се куцну.
– Ето, ја се и не представих у тој журби – извињавајући се рече човек. – Ја сам Душан, супруга ми је Милица, девојчица Наташа и син Јован. Милорада већ знате.
Милорад као птичица седи на ивици клупе зачуђено посматрајући све око себе, а његов верни пас му се стално прибија уз ноге.
Отац погледом прати сваког појединачно с неким грчевитим и болним полуосмехом на лицу.
– Код нас не сме ништа да вам фали – каже то одлучно и опет по куштравој главици милује Милорада. – А и школа за децу је близу.
– Хвала вам до Бога – потихо прозбори Милица. – Нисмо знали куда ћемо, само смо ишли напријед, без циља.
Тог дана смо се дали на распремаље приколице, уносећи и распоређујући ствари по собама наше старе куће која нам је, од када смо изградили нову, служила као помоћна грађевина. Отац је наредио да се све непотребне ствари избаце, неке и на отпад, како би придошлицама остало што више места. Испред ње је био велики трем на који је отац поставио сто и столице. Све је то радио с великом љубављу и пажњом трудећи се да ништа не недостаје. Сестра и мајка су донеле нову постељину, посуђе и прибор за јело, а ја бирам своје најлепше књиге, узимам касетофон и предајем Наташи и Јовану.
– Онај телевизор из твоје собе даћемо гостима – рече отац када смо готово били сасвим при крају распремања. – Теби ћемо ускоро купити други.
Нисам се бунио, све више загледајући ту лептирасту Наташу.
Сваког јутра, чим се пробудим, хитао сам до прозора да видим јесу ли устали и наши гости. Они су најчешће устајали раније од нас и седели на трему потихо разговарајући.
Идућих дана смо сазнали све о тешкоћама кроз које су прошли док нису стигли до наше куће. Чим је почело бомбардовање с повлачењем војске кренули су и они. Покупили су најважније ствари, пустили стоку на њиве и с тугом напустили своје место. Путовање је било страшно, јер су их авиони засипали бомбама и на путу.
Отац није волео да се врзмам око њега и Душана док разговарају, али сам увек налазио начина да се нађем у близини и да прислушкујем.
– Поновило се све исто као и за вријеме ранијих ратова – говорио је Душан. – Било би још и горе да се нисмо на вријеме дигли на оружје. Нажалост, неко одозго нас је издао. Сви стари непријатељи су опет били против нас. Били смо нејаки да се сами одупремо.
Отац је ћутао и само слушао. Његово лице би у том тренутку постајало још мргодније, укочено.
Душан се придружио оцу у његовој столарској радионици. Испоставило се да је одличан мајстор и отац га је хвалио. Милица је помагала мајци у башти и кући, а Наташа и Јован су пошли у моју школу. Наташа и у мој разред. Само је Милорад са својим псом трчкрао по дворишту и највише био уз моју мајку. Она му је угађала на све могуће начине. Када би плакао и питао за своју маму, узимала би га у крило, миловала, тешила и говорила да је мајка на путу и да ће сваког часа стићи. Само што није. Тада би и Милорадов пас чучнуо поред њих наслањајући главу на мајчино крило.
Док је мајка кувала, Милорад је стално био уз њу. Она би му давала да од сваког јела проба помало. А он је онако мали умиљато стајао крај стола и вирио одоздо у њено лице, чекајући да му да неки колачић, парче чоколаде или већ што се нашло у њеним рукама.
Чим бих дошао из школе потражио бих Милорада. После ручка изводио сам га на улицу у шетњу или носио некуда да што мање плаче за мамом. Заволео сам га онако маленог и стално сам му угађао што год је зажелео. Он је пажљиво посматрао шта год бих радио, чучнувши, подбочивши рукама главу. Ћути, гледа и ретко нешто запита. Ја му објашњавам и учим га многим стварима. По дворишту изигравам коњића носећи га око врата, поскакујући, ритајући се и њиштећи, због чега би се он увек закоценуо од смеха.
Фотографисали смо Милорада и његовог пса, а онда су Душан и отац отишли у Црвени крст да пријаве његов боравак код нас. Надали смо се да ће ускоро да се јави неко од његове фамилије.
У школи сам се једног дана потукао. Добро сам издеветао Милана због тога што је ружно говорио о Наташи као избеглици. Она се расплакала и мени се срце стегло, па сам насрнуо на много јачег од себе. И он је мени разбио нос, али ми то није сметало. Лемао сам га све јаче, ударајући у бесу чиме сам стигао, све док нас разредник није раставио.
Миланова мајка је истог дана дошла нашој кући.
– Твој син је истукао мог Миланчета – потужила се. – Дошла сам да вам то кажем.
– А зашто? – упитао је отац.
– Без разлога, не подноси га.
– А тако – смирено ће отац.
– Дошла сам да вас упозорим…
– Нешто као да ми претите, је ли?
– Није то, али да се не понови.
Отац ме позва, дођох невољко и са страхом. Ћутао сам и гледао у земљу.
– Је ли то истина? – упита отац. – Јеси ли се тукао с Миланом?
Ћутао сам и даље.
– Одговори, кад ти кажем!
– Вређао је Наташу називајући је избеглицом и погрдним именима – промуцах.
– А тако. Е онда нека си. Ко увреди наше госте и заслужио је то.
Миланова мајка срдито напусти двориште залупивши бесно вратницом. Отац оде у радионицу. Није више рекао ни реч.
Поведох једном Милорада на ливаду поред реке. За нама је скакутао његов верни пас. Махао је весело репом и подизао главу према нама. Каква је само то љубав и пажња била.
– Хоћу да се купам – рече дечачић.
Скидох му одећу и уведох у плићак. Он стаде да се брчка и скупља каменчиће, оне заобљене. Стављао их је на хрпицу и схватио сам одмах зашто то чини. Био сам му раније направио праћку којом се одушевио. Показао сам му како се ставља каменчић, нишани и одапиње. Погодио је једном кокошку која је од страха закокодакала, а ми смо сви праснули у смех. И његов пас без оклевања загази у воду. Никада се није одвајао од њега. Дуго смо остали на реци, касније седећи на обали.
– Ко ти је то? – упита ме комшија Лазар искочивши из чамца.
– Милорад – одгворих. – Однедавно је код нас. Дошли су из Крајине.
– А, чуо сам.
– Чекамо да се јаве његови родитељи.
Лазар нешто потихо опсова себи у браду, можда ми се само учинило, помилова Милорада по глави и оде, још једном се осврнувши пре него што замаче за врбaк.
– Хајде, Милораде – рекох. – Време је да се вратимо кући.
Узех га за ручицу и поведох. Видећи да корача споро, подигох га и ставих да ми седи око врата и понесох кући. Придржавао сам га, а и он се сам држао рукама за моју главу. Нека топлота и нежност тих невиних дечјих руку, кап по кап, струјала је и сливала се у моје груди. Схватих тада колико га волим и колико ми је прирастао срцу. Око нас је скакутао његов верни пас не скидајући ни за часак поглед с њега. Замишљао сам Милорадову породицу, кућу, можда исту овакву реку и ливаду, врбaк са птицама. Можда има сестру или брата, а можда је јединац. Желео сам да нађемо његову породицу, али и да он што дуже остане код нас. Заволео сам га и волео да слушам када нешто говори, помало тепа. Био је стварно леп и бистар дечачић. Понекада смо се сви смејали некој његовој реченици.
Суботом и недељом смо ручавали сви заједно седећи испод бараса. Отац би износио најбоља пића, а мајка с Милицом спремала посебан ручак. Након обеда остајали смо још дуго да седимо, причамо о свему и свачему.
Једном док смо се играли скривача Наташа и ја шмугнусмо на сеник. Унутра у некој миришљавој рупи од просушеног сена нађох се лицем у лице с њом. Топли дах испуни ми образе и од тога благо задрхтах. Од узбуђења дисала је убрзано и њене груди су се надимале са сваким удисајем. Гледао сам је право у очи, а када ми се учини да их је начас затворила, приближих се с намером да је цмокнем. Она се одједном измаче, измигљи из нашег гнезда и отрча да се откуца.
После тога ни једном више није хтела да се кријемо заједно, а мени је било неизмерно жао. У тој хаљиници коју јој је купила моја мајка изгледала је чаробно. Тек напупеле сисице штрачале су јој испод платна као мали вулкани, а њена заобљена колена и лепо обликоване ноге, узак струк, равна дуга коса и сетне очи стално су ми биле у мислима. Ипак, пазио сам да нико не примети како ми се Наташа свиђа.
Моја сестра Ана, Јован, Наташа и ја ушли смо у шуму која нам је подарила хладне сенке и освежила тихим ветром. Милорада сам као и обично носио на раменима. Ишли смо полако и разговарали. Њих двоје су нам причали о свом завичају, како је леп, колико им недостаје.
– Једном када се вратимо и дођете код нас одвешћемо вас у манастир Крка – рече Јован. – То морате видјети.
– Имали смо лијепу кућу с великим воћњаком – са сетом рече Наташа. – Ко зна шта је сада с њом.
У том тренутку залаја Милорадов пас и појури у дубину шуме.
– Можда је зец – рекох.
Милорад поче да плаче, а ми сви почесмо да га дозивамо, ослушкујући како недалеко лаје.
– Вратиће се брзо, Милораде – рече Ана. – Пси се увек враћају.
И заиста пас се ускоро врати весело машући репом. Дуго смо корачали између високих стабала а онда избили на пропланак и уцветалу ливаду, још увек зелену. С ње се простирао видик према нашој вароши. Ту смо дуго седели испод једне крошње и разговарали. Зацакљених образа Наташа нам је још увек одушевљено причала о Кистањама. Јован је додавао понешто.
Светлост је пљуштала по црвеним крововима када смо се у предвечерје враћали кући. Милорад је уживао док сам га носио и повремено трчао говорећи да сам његов коњић, закоцењујући се од смеха. Знао сам колико то воли и ништа ми није било тешко што би њега обрадовало. Нисмо журили. Била је субота, без школе, а сутра је следио одмор.
Стајали смо пред кућом на капији када се испред нас зауставио аутомобил.
– Милораде, сунце моје! – крикнула је жена истрчавши напоље.
Милорад је напросто скочио с мог рамена трчећи јој у загрљај и вичући:
– Мама, мама…
За њом је изашао и човек са сузама у очима, па су обоје стали да грле и љубе Милорада. Клечали су око њега милујући му главицу, а он није одвајао руке од маминог врата, чврсто се држећи као висуљак. Пас је почео да лаје, облеће около и скаче на њих. Возач који их је довео стајао је и све то немо с осмехом посматрао.
За тренутак су ту били сви из наше куће и више се није знало ко шта говори и чини. Сви су били узбуђени, радосни, а ја помало и сетан јер сам знао да је то мој скори растанак с Милорадом.