Помисли како је коначно пронашо своју најлепшу цветну ливаду коју је одувек тражио и о којој је непрестано сањао.
У рано преподне, једног сунчаног јунског дана, Антон, мршави господин високог раста, благог лица и бистрог погледа, са панама шеширом широког обода и омањом кожном торбом преко рамена, по струци професор биологије, задивљен је стајао на ливади поред реке, ни сам не знајући како се ту обрео и како је раније није открио. Већ је пролазио тим путем, идући све даље и даље, скрећући на различитим местима, да би на некој ливади коју би открио сатима стајао, или лагано корачао, завирујући у све те цветове који су га опчињавали. А овај пут било је довољно да само мало скрене с макадамског пута, да прође један шумарак и да се пред њим, као у најлепшем сну, у свој њеној лепоти отвори најлепша цветна ливада коју је до тада видео. Била је равна и велика, с најразноврснијим пољским цвећем. Протезала се уздуж реке, која је сасвим лагано отицала према граду. Само једно високо дрво, негде тамо на средини, као уљез, штрчало је својом великом крошњом. Сунце још није било осушило сву росу и видео је како понека капљица радосно светлуца. Око њега су зујале пчеле, бумбари, летели лептири и многи инсекти искачући испред стопала.
Антон је увек сањао да ће једном наћи баш нешто тако, као никада дотад: широку ливаду препуну цвећа у којој ће, можда, открити и неки цвет или травку које до тада нико није видео и нашао. Стајао би, гледао, сагињао се и дуго завиривао у крунице, понешто брао, мирисао и покаткад спремао у своју торбу. Готово свима знао је и њихове латинске називе, изговарајући их полугласно, као да је желео да чује како то звучи и на том мртвом језику. Неизмерна снага вукла га је да увек и свуда, ма где путовао и где се налазио, трага за ливадама и да, како је само то он умео, ужива у њима. Понекада је имао и малих неугодности, јер су се власници бунили што им гази траву, терали су га, али ништа није могло омести Антона да и даље не залази на те цветне тепихе, да им се диви и да у свакој, и сваки пут, нешто ново не види, запази и запамти. Снимао их је малим дигиталним фото-апаратом за каснија детаљна прегледавања и откривања онога што у тим треницима можда није запажао. Након што је одсео у малом варошком хотелу, у месту које је изабрао за краћи излет и одмор, напуштајући свој досадни стан у високом солитеру, пожурио је да трага за њима, цветним ливадама у околини те вароши.
И, ето, сада је стајао, гледао и дивио се целом том крајолику у коме не беше никог осим њега. Толико је био задивљен свим тим шаренилом, које је тек овлаш и бешумно њихао слаб ветрић, да је пожелео да се спусти до обале реке и ту мало поседи. Ипак, као да због нечега оклева, он остаде на истом месту још неко време гледајући неку птицу која у ниском лету прелеће ливаду и спушта се у шумарак иза њега.
„То она сигурно лови бубе у лету и односи својим младима. Ако нису већ одлетели”, помисли Антон.
Прешавши ливаду стигао је до обале и сео испод једне прецветале липе. Около на обали су свуда расле тополе, па се изненади да се ту нашла и она. Још је мирисала, али не тако снажно као оне на које је раније и на другим местима наилазио. У бистрој води примети јата риба које лагано круже. Њихови трбуси повремено су се беласали када би заокренуле у некој својој потрази.
На другој страни реке косили су косци, можда исто тако лепу ливаду као што је ова на којој се налазио. Били су недалеко од њега, јер је река била уска, па је могао да осмотри њихова лица и прати сваки замах косом. Два висока младића и нешто старији човек, али снажан и вешт, закључи одмеравајући његове уједначене замахе.
Опчињен мишљу како је наишао на једну од најлепших ливада у свом животу цело тело му се пунило неком необјашњивом радошћу. Осећао је како му играју дамари и како га изненада нешто тера да потрчи, да полети у висину. Седео је потом и ослушкивао како косе оних косаца шиште кроз траву и певају птице у крошњама топола.
„Како би било лепо да је увек лето”, помисли. Да нема јесењих киша и зимских вејавица када је ускраћен за ову лепоту лутања и откривања шарених ћилима од лелујавих трава и пољског цвећа. Тада, у тим дугим ноћима, остаје му само сећање, читање у топлој соби и чекање првих топлих сунчевих зрака.
Он ће увек, све док не дођу плахе јесење кише и одлепрша лишће, бежати из града трагајући за оваквим пределима, срећан као дете. На лицу му је стално титрао осмех, као да подрхтава, налик на грч. Готово да је могао да ослушкује ударе свог срца. Они косци преко реке беху утихнули и некуд нестали, можда да се одморе и нешто поједу. Удисао је пуним плућима те мирисе који су га окруживали и није престајао да се диви сваком детаљу који га је окруживао.
Устао је и кренуо лаганим кораком уз реку. Никуд му се није журило. Зато је застајкивао, упирао поглед на све стране стално се осмехујући због нечега. Ускоро се приближио крају ливаде и уском путу који је поред ње под правим углом водио према реци.
Намах, још док се налазио на ливади, зачу гласове. Тројица мушкараца ишли су путем према обали. У рукама су имали рибарске штапове. Били су бучни.
Када су га приметили застали су на месту, као по команди.
Антон је таман желeо да изађе на пут и да их поздрави, али га они предухитрише.
– Хеј, шта ти радиш ту? – упита га највиши међу њима.
Имао је грубо преплануло лице, обрасло неуредном чекињастом брадом, крупно тело и огромне шаке. Мало погурен искорачио је према Антону.
– То је тај – рече момак у избледелим фармеркама. – Видео сам га јуче у Лазића њивама. Нешто је упорно тражио.
– А ко сте па ви? – као учтивије ће један од њих, мршавог, испијениог лица.
– Шта си то тражио? – упита га онај највиши. – Шта смераш?
– Па, ништа. Шта бих смерао – рече Антон збуњено, изненађен таквим пријемом. – Само сам мало прошетао поред реке. Волим овакве пределе.
– Ма немој! – јави се најмлађи и најнижи међу њима, онај испијеног лица и упалих очију. – Волиш овакве пределе, је ли? И газиш наше ливаде.
– Не газим, никаква штета од тога. Трава ће се брзо подићи.
– Подићи кажеш, а да ти немаш неке друге намере?
– Какве намере, људи! Само сам прошетао, ништа лоше нисам мислио.
– Немој ти нама да увијаш, него реци зашто си дошао овамо и на ову њиву!
– Па, рекао сам – одважи се Антон, али осети како му глас ипак задрхта. – Биолог сам, волим природу, истражујем…
– Аха, истражујеш кажеш – кочоперно ће онај вижљасти и најмлађи. – А да ти ниси неки шпијун и прикупљаш важне податке.
– Можда уходиш наше жене и желиш да начиниш неко зло, брајковићу! Свиђају ли ти се наше девојчице? – упита испијени.
Антону се усне неприродно згрчише. Осети како му тело дрхти од беса, али није знао шта да учини. Тројица грубијана су му се сада примакла сасвим близу на ливади, опколили су га. Осећао је њихов дах на потињку. Један од њих га грубо гурну, од чега се затетура не очекујићи такво шта, али ипак не паде.
– Свиђају ти се наше жене и девојчице, уходо! – закрешта опет испијени. Мршаво лице му поприми црвени грч док је хватао Антона за раме.
– Мораћеш да објасниш, шпијунчино – сада се већ дерао онај највиши и најјачи, како се Антону чинило. – Објасни полако шта радиш по нашим ливадама, ако ниси дошао због неке усамљене жене коју би обешчастио.
Антону се усне поново неочекивано извише у неки залеђени иронични осмех. У исти мах осети како му трбушни мишићи поигравају а у главу навире врелина. Око њега су била тројица грубијана којима није могао да се супротстави. Они косци преко реке су били далеко, никога другог у близини. Нека птица гласно је певала у крошњи изнад њих. Њу се то није тицало.
– Немам шта да објасним, рекао сам вам – покуша да смири ситуацију Антон. – Само сам заинтересован за биље.
Након кратке паузе дода:
– Пручавам такве ствари.
– Проучава, види ти то – унесе му се у лице момак у фармеркама. – Он проучава.
– Проучава, проучава – рече испијени док му је ситни смех подрхтавао на лицу. – Он пручава која ће од наших сестара наићи да је повали уз реку. Ето шта је. Знамо ми такве.
– Ma, људи, шта вам је? Зар вам ја личим на таквог неког?
– Баш такви – унесе му се у лице младић у фармеркама, баздећи на алкохол. – Такви уштогљени и углађени, на први поглед велика градска господа.
– Белосветски олош у рукавицама – упада испијани.
Непојмљивост је све више обузимала Антона. Гледао их је с чуђењем.
– Какви сте ви људи? Шта вам је? Пустите ме да прођем на миру – рече.
– Да те пустимо!? Е, неће моћи – викну младић у фармеркама и, пре него што је Антон успео да подигне руку у одбрану, снажним га ударцем погоди у браду.
Пао је на земљу. Из усана му је потекла крв, а они су наставили да га ударају са свих страна, шутирају, по телу, у лице. Онај испијеног лица стао је као јарац да скаче по његовом шеширу, као да је желео да га утера у земљу.
– Ето ти, на! – дерао се неко од њих. – Па истражуј и даље.
Осећао је како губи дах са сваким ударцем ногу које су га погађале са свих страна. Готово обневидео, као кроз измаглицу, видео је те избезумљене људе у свем њиховом лудилу и непојамно схвати да ће га убити ако тако наставе. Али они, као што су ненадано почели, престаше да га бију. Неко га пљуну пре него што се удаљише.
Једва чујан звук допре му у свест. Неки инскет зујао је око његових крвавих усана, али он није имао снаге да подигне руку и отера га. Осети како се спустио на рану, голица га, и у свој тој немоћи, дође му да заплаче.
Лежао је на крају ливаде дуго, ни сам не знајући колико. Очи су му биле затворене и није имао снаге да их отвори. Лице му је било у модрицама и отекло. Није знао које је доба дана, али по сунцу које је још благо грејало закључивао је да је касно поподне. Ослушкивао је удаљени писак локомотиве долазећег воза преко реке и покушавао да се подигне. Када му то није пошло за руком, предао се и остао да лежи и даље, некако се с бока преваљујући на леђа.
Шумно дишући у једном тренутку успео је да мало отвори једно око на отеченом лицу. Чисти прозрачни ваздух, наспрам млечног и бескрајног неба види неку птицу раширених крила, непомичну. Свуда тишина, и само она. Као да је цели свет замро.
На крају је успео мало да се подигне, налактивши се на десну руку.
Кад је мрак већ почињао да се слива на реку снага му се мало повратила, али је са сваким и најмањим покретом осећао болове по целом телу. Мислио је да су му ребра пололомљена, можда и ноге.
На западу је светлост залуд венула. Чуо је како се у његовој близини нешто копрцка, па је с муком испружио руку и напипао јежа.
– Ето, барем ми је неко дошао – јетко процеди. – Ипак нисам потпуно сам.
Некакав слабашан болећив осмех није му силазио с лица, титрао му је и поигравао непрестано као грч, као да је у том тренутку коначно нашао нешто што је дуго тражио. Или зато што је још жив.
Онда је заспао.
Сумрак се као вео спуштао на цветну ливаду.
Сањао је како жудно пије бистру воду с реке.
Ноћу се будио и заспивао, превијајући се од болова, чупајући десном руком праменове траве. Леву није могао помакнути. Осећао се јадно и напуштено. Огромно звездано небо као да га је притискивало одозго. Лагани ноћни ветар који је долазио од реке пљускао га је по лицу, од чијег миловања му се чинило лакше. Осећао је мирис свег тог биља, чуо крекет жаба и шумове које није познавао. Ливада и река живеле су неки свој посебан ноћни живот.
Јутро је дочекао будан. С радошћу је гледао како се иза заобљеног врха планине сасвим полагано помаља светлост. Ослушкивао је тишину. А када је сунце улило своје зраке у долину, почео је да дрхти, озебао од росе која га је натопила. Лежао је наузнак и гледао у дубину љубичастог неба, надајући се да ће га неко наћи и спасити. Дан је већ био у зрењу.
И наишао је. Девојчица која поцупкује с ноге на ногу.
Када га је угледала, застала је у месту, укочена од страха, од чега су јој крупне очи, ваљда, постале још веће. Стајала је нема и накратко, очито веома изненађена што га види. Учини му се да види како дрхти док је рукама гужвала хаљиницу.
Онда се брзо оренула и побегла, и пре него што су и она и он успели било шта да изусте.
Опет је било рано јунско преподне, лепо, исто као и оно јуче када се обрео на ливади, само се сада осећао веома јадно, немоћно, постиђено. Гадио му се људски род, или он сам себи.
Зачуо је гласове у врху ливаде. Нада га озари. Али, они стадоше да се удаљавају.
„Можда им она девојчица није добро објаснила где ме је видела”, помисли Антон. „Деца од страха често побркају ствари.”
И, заиста, они се потпуно утишаше. Антону се смрачи пред лицем. Обузе га очај и предаде се потпуно.
Поново је зачуо да му се приближавају, а ускоро их и угледа напола отвореним оком. Стајали су изнад њега ништа не разумевајући. Осећао се бедан, несрећан, понижен, згађен над самим собом.
Успео је само болећиво да им се осмехне, овлаш да подигне руку, која након тога клону у траву и цвеће.