Плахи летњи пљусак није трајао дуго. Након њега ветар је донео свежину с мора. Прохладан и влажан миловао га је по целом телу. Уживао је у тој промени након врелог преподнева.
Тог августовског дана Андреј је лежао наузнак на клупи од грубо тесаних дасака испред своје куће уз обалу, загледан у гране рачвасте крошње огромне кошћеле, испод које се клупа налазила. Њено тамнозелено лишће лагано је треперило. Стабло је, како је процењивао, било високо више од двадесет пет метара. Нико није знао откуд оно ту и од када расте у дворишту. Сви су га волели и уживали у његовој хладовини. На сивој глаткој кори видео је како се миче неки инсекат и помислио да је то цврчак, кога иначе никада није видео и знао како изгледа. Купачи су брзо напустили плажу, не знајући да ће након пљуска из распараног облака опет да се промоли сунце. Он је остао напољу штитећи се крошњом кошћеле и сунцобраном пободеним у рупу стола, као да га се та слабашна киша није тицала. Ослушкивао је тишину и звук неке бродице која се враћала у луку.
Када је устао и изашао из дворишта на плажи није било никога. Тек двоје младих, вероватно странци, шетали су обалом. Погледао је у небо и видео како њим плови само једно вунено повесмо. Благо, просејано сунце иза њега пекло је као да се ништа није променило од пре пола сата. Облаци који су брзо дошли истом брзином су отпловили према планинама. Кишу коју су просули сунце је већ било осушило. Опет је било као и раније. На малом пристаништу управо су везивали бродицу која је упловила.
Загазио је у море и бацио се у кристално бистру воду. Снажним замасима запливао је према пучини. Испред њега су плесале мале и беле кресте таласа. Један галеб прелетео је тик изнад његове главе и изгубио се негде изнад црвених кровова. Онда је успорио и равномерним замасима пливајући само одржавао тело на површини. Плутао је тако готово се не мичући. Испод је видео крупне рибе у јату. Закључио је да се ради о салпама и да би било добро када би могао да их улови. Раније је то и чинио, али већ неколико година рибе је све мање. Ипак, ноћу док лежи у кревету, кроз отворена врата преко велике терасе, види на мору рибарске бродице са јаким светлима. По томе је закључивао да рибе још има.
Већ дуже време почео је непрестано да размишља о Агостини. Нарочито од када је завладала зараза вируса корона, тај страшни ковид 19. Прошло је од тада пола века од њиховог последњег сусрета. Ништа није знао о њој након што су се тог далеког лета растали. А када је у Италији завладао помор, није престајао да мисли шта је с њом. Помишљао је годинама повремено и раније на њу, али се све завршавало на томе – смешећи се над успоменама које су их везивале. Свакодневне вести о великом броју преминулих створили су у њему бојазан да јој се догодило нешто најстрашније, мада јој се годинама није јављао и ништа знао о њеном животу, све од времена када су се растали. Није вероватно и она о њему. Имао је свако свој живот. Раније није ни могао да јој се јави. Помишљао је да је удата, има децу, а много касније да је већ бака, па како да је узнемирава у таквим околностима. То је само замишљао, а шта је стварно било с њом није могао знати.
Тог ужареног лета, док је с пријатељем прилазио некој већој групи људи на улици, заокупљеној неким догађајем, приметио је изненада како га неко изблиза гледа. Напросто, као да га нечији поглед жари. Та два светла велика ока заиста су била уперена у њега, а када су им се погледи срели, она се осмехнула и стидљиво оборила поглед. Очи јој одаваше неку благу топлину и сету.
Била је средина августа, светлог као бисер.
Малчице је извила усне у неприметан осмех када јој се обратио. Тек напупеле сисице испод лагане летње хаљинице одавале су да се пред њим налази више девојчица него зрела девојка, мада је наслућивао да је његових година. Црте лица су јој биле прелепе, а очи светле и тужне.
Није га разумела и он је одмах схватио да је странкиња.
Затим љупко отвара уста и каже помало и с поносом:
– Италиана, Тоскана… – упирући прстом у тај разрез где се крију ушушкане грлице.
Осмехивала се с лакоћом, боголепа и необична у свему, док је он дрско гледао у њене брадавице које су штрчале испод меког платна, не могавши да скрене поглед.
Онда је схватио да није сама, да је поред ње жена исте лепоте, али старија. Била је то њена мајка.
Његово знање италијанског тада је било никакво, тек неколико речи које је научио долазећи у ујакову кућу да живи с њим и ујном, ради и студира. Никада се није потрудио да добро научи тај језик, мада је ујна била из Истре и добро га је говорила. После је, након њихове смрти, наследио ту велику камену кућу коју су му опоруком оставили. Након пола века, када у бесаним ноћима није могао да одагна мисли о свему шта му се у животу десило за то време, успони и падови, одлазак најмилијих, чак и један грађански рат, остао је сам с кћерком, њеним мужем и двоје разиграних унучића, Аном и Луком, често је помишљао и на њу, Агостину.
За своје године изгледао је још младолико. Након пензионисања у чину пуковника, схватио је да пуковнику нема ко да пише, да је на неки начин и поред свега заиста сам. Откада је изгубио супругу тако се и осећао. Био је стално активан, немирног духа, увек нешто правећи у својој радионици у подруму, односећи то у малу викендицу и воћњак који је подигао у оближњем месту надомак мору, садећи и замењујући саднице којима није био задовољан, убирући плодове и дивећи се свакој гранчици.
Истина, сви у кући, кћерка, зет и унучићи, трудили су да му угоде. Није му ништа у материјалном смислу мањкало, али осећао је да недостаје оно нешто унутра, у њему. После грађанског рата често се хватао у размишању шта је се неким његовим девојкама из младих дана. Желео је да само сазна јесу ли живе, где су сада, имају ли децу и унуке, јесу ли добро? И, поред свега, како изгледају? Он није могао да има другу слику о њима него ону какву је понео из младости када су се растајали.
Тако је било и са Агостином.
Провели су три лета заједно. Она се три пута у току туристичке сезоне враћала да буде с њим, испрва с мајком, једном и с оцем, онда сама. Мучили су се с језиком, али, ипак некако споразумевали и разумели. Био је научио и неке нове речи и реченице италијанског. Беху то лепи тренуци којих се с радошћу сећао. Колико су само зора дочекали да исцуре у дан, проводећи све време испод кошћеле, док сунце не би просуло зраке преко кршовитих брда и помиловало их. Онда би ушли у собу и учас заспали, спавајући и надокнађујући оно што су ноћу пропустили, понекад све до подне.
И сада, након толико година, није га напуштала страст према њој, сећајући се њених узњиханих бедара док је стално нешто шапутала као шкољка, а он јој гладио нежну кожу, склиске кукове и просипао пољупце по витком извијеном врату. А након свега, никако није могао да се надиви изразу њених склопљених усана, с благим наговештајем смешка. Тек када би отворила очи и погледала га тим заносно искошеним и крупним очима, постајао је стварно свестан те лепотице.
Блиставо светлих и веселих очију осмехивала му се крајем усана и привијала у поновни загрљај, док јој је беласава пут светлела као бисер. Та крупноока лепотица зачудне лепоте била га је освојила потпуно, па ипак, ни данас није свестан зашто се све завршило како је завршило – зашто нису остали заједно?
Напросто, она са гипким и меким ходом и тим благим осмехом и погледом препуним дечјег сна, нестала је из његовог живота када се био загледао у једну исто тако лепу девојку, док она није била ту и налазила се веома далеко. Тако се десило. Она је све схватила, након неког времена, и нестала сетна и драга, без прекора, преставши да му се јавља. Даљина је учинила своје.
Када су вести о пошасти новог вируса постајале све чешће и страшније, када се број умрлих из дана у дан повећавао, нарочито у Италији, а и у Шапнији и другим земљама, па и око њега, није престајао да мисли на њу. У честим грозничавим размишљањима нагло би устајао, шетао обореног погледа, ни сам не знајући шта га је терало на ту помисао. Као да је видео њен лик и чуо како га дозива. Био је убеђен да је то неки знак, али који није могао да одгонетне. Зашто баш она и овом тренутку? Како је то изненада дошло? То му никако не излази из главе. И увек је ту био њен лик, онакав какав је запамтио из младости, ведар и зачудне лепоте, са неугаслом топлином у очима. Био је свестан неумитности да се и она променила, да је немогуће да је остала иста, да су године учиниле своје, али она је за њега и даље била она љупка девојчица из седамдесетих прошлог века. Он је могао да је види само такву и да изгара од жеље да се поново сретну.
Као и раније, остајао је сам дуго у дворишту испод кошћеле, у летњим ноћима када звезде бејаху све крупније и светлије, а зрневље месечине просипало се зацакљеним морем. Остајао је у том врту раскошне лепоте ослушкујући како аутоматске прскалице натапају травњак капљицама воде и одоздо с плаже тужно јеца нечија гитара уз старe италијанскe канцонe. Пенаста месечина падала би у слаповима по крову и кошћели док су му се разне мисли врзмале по глави, а он није ни помишљао да уђе у кућу, мада би га понеки комарац излуђивао и терао на то. Касније, већ дуго у ноћ, он би још био испод те крошње, када се све помало утиша а ноћ почињала да шуми. Окрзнути месец иза планине би га упозорио да је већ одавно требало да буде у кревету, али он није престајао да мисли на њу, Агостину Б., не могавши да је замисли друкчије него као девојку, видећи и откривајући поново ону заносну девојачку белину, а највише она лепа сензуална уста.
„Смрт је увек негде у близини лепоте”, грозничаво је размишљао Андреј.
Очас би осетио како га стрепња прожима целим телом, као да му је постајало хладно, мада је ноћ била топла. Зато намах одлучује како ће већ ујутру почети да је тражи, још не знајући како и на који начин.
„Зацело је жива” мислио је Андреј. „Сигурни ћу је наћи. Није то преко света.”
Ипак, он зна, да ништа од ње није остало код њега. Тако то бива када друга жена дође у твој живот, све што би могло да подсећа на ону бившу се уништава – фотографије, писма, контакти… Памти њену некадашњу адресу, али то не мора ништа да значи. Колико адреса људи промене за пола века. Ко зна да ли је остала и у истом граду. Сада сигурно има и друго презиме, мужа, породицу… унуке свакако, о да.
Устао је и пошао у кућу. Са веранде је видео како венац месечеве пене пада по мору, а меко лескање неба титра у висинама. Лежући у кревет осетио је како је пирнуо слабашан ветар, тек да помери завесу. А он је знао да још дуго неће моћи заспати мислећи на њу, са чврстом одлуком да је пронађе.
„Ако треба и отпутоваћу тамо”, мислио је тонући у сан.
Сунце је зрнило јутарњом топлином када је ујутро отворио очи. После доручка упутио се накрај града код пријатеља Давида. Кућа му се налазила у сенци бадема које је он садио по међи своје окућнице и много обожавао. Потпуно се био предао том воћу. Управо су дозревали на савијеним гранама. Плодови у распуклим љуштурама или испали из њих лежали су по травњаку и он се сагну да покупи неколико. Позвонио је на стакленим вратима и сачекао.
– Андреј, не могу веровати! Коначно да протегнеш ноге до мене – обрадова се домаћин угледавши га. – Не могу ни да замислим шта те нагнало на то.
– И не можеш – осмехну се премештајући бадеме у леву и пружајући му десну руку. – Само немој да кажеш како сам подетињио у овим годинама. Да ли ти је син код куће?
– Ту је. Увек у послу. Знаш да се бави информатиком, а ту је увек много рада.
– Знам, управо сам због тога и дошао.
За мање од седам дана Давидов син је успоставио контакт са Агостином. Имала је друго презиме, али је живела у истом граду. Андреј је трептао од среће када их је поново постио и то сазнао.
„Ти млади свашта умеју”, смешкао се мислећи како ће јој се одмах јавити. И сам је имао рачунар, солидно се сналазио у тој новотарији, имао је и свој профил на Фејсбуку на којем је повремено објављивао понешто. Али како је Данилов син успео да дође до њеног броја телефона и електронске адресе, е то му није било баш јасно. Помало га је било стид да га испитује у вези с тим, само се осмехнуо, захвалио и пожурио кући.
На малом пристаништу у једно предвечерје Андреј нестрпљиво чека да трајект удари о обалу. Непрестано шетка ривом и гледа у даљину преко глатке површине мора. Очас му се учини да види како се он приближава, а одмах потом да је то варка. Преко каменитих брда падају последње зраке залазећег сунца. Дрвеће пламти у топлим бојама, жутој, наранџастој. Спарушак траве титра на ветру поред његових ногу. Дијамантни блесак прве звезде на безграничном небу најављује скору ноћ.
Стоји на обали витак и прав. У тамним панталонама и белој кошуљи, сандалама од меке коже на ногама какве носи сваког лета годинама и лаганим сивим филцаним шеширом широког обода на глави. Желео је да она барем у првом тренутку не види како му се бујна коса проредила. Устрептао је као дечарац, чега се помало и стиди, веселог лица и погледа. Немиран и нестрпљив.
Када се у даљини укаже силуета трајекта, која сваког тренутка постаје све јаснија, када се зачује и мотор и запљускивање таласа, Андреј се осећа чудно не знајући шта би са собом и како да се понаша. Осећа чудан немир у телу, нешто што га чврсто прикива на месту, стоји као кип опружених руку и погледа упртог само у једну тачку. За тренутак мисли како је све ово луцкасто, непримерено његовим годинама, да можда није требало… Али, али, трајект својим предњим спуштеним делом већ струже по бетонској косини.
Препознао би је међу хиљаду људи.
Агостина корача још увек гипким ходом. Лагано подигнуте руке она му маше. За собом вуче ручни пртљаг. Он види да је и даље витка, да се није с годинама удебљала, да је то она, њен танки струк, не много друкчија. Или он хоће тако да мисли.
На себи има лепу сукњу, танку мајицу испод које сада штрче великачке груди, а на глави такође шешир широког обода, онакав какав му се одувек свиђао. Као да је знала и запамтила шта воли и тако се беше обукла.
Агостина излази на обалу, висока, меких груди које подрхтвајау испод блузе при сваком покрету, застаје накратко као да се око нечега колеба, само да поправи сукњу, лице које блиста, шири се у осмех, тамне дуге косе и дубоких очију.
Накратко спојених усана њих двоје су потом у чврстом загрљају.
– Агостина!
– Андреј!
Те две речи за почетак као да су довољне, као да се и нема шта друго рећи.
Док корачају према кући Агостина нестрпљиво поставља многа питања, а онда да ли је кошћела још у животу. Када јој Андреј одговара да јесте, да је за пола века постала још већа и да увек седи испод ње, да је под њом мислио на њу, осмехнула се крајем усне. Андреј примећује да та крупноока жена ништа није изгубила од своје лепоте, чак јој и те мале лепезице од ситних бора око очију дају неку нову драж. Линија њеног врата остала је иста, нежна и лепа. И руке су јој још танке, али више не тако младе какве памти.
– Немаш појма колико сам поред тебе често мислила и на кошћелу – рече Агостина насмејавши се блиставим осмехом. – И све оне ноћи које смо провели испод ње.
– И ја на тебе, Агостина. Нарочито у последње време – признаде Андреј. – Седео сам испод ње и страховао. Морао сам те видети.
– Ето, и италијански сада говориш сасвим добро – задовољно каже.
Стални осмејак и даље титра на њеном лицу, као да никада није ни одлазио с њега. Њене очи, док корачају према кући, стално лутају около и непрестано га запиткује за нешто што је подсећа на дане проведене овде. То подсећање изазива код ње гласан смех, док јој се притом с пуноћом напињу недра. Андреј осећа како никада није престао да воли ту жену, као да је она одувек била поред њега. С прекором у себи пита се како је могао да јури друге девојке. Како је могао да је остави и оде за многим другим, све док се није оженио својом Данком.
Кћерка, зет и унучићи дочекују их у дворишту са загонетним осмесима на уснама. Они знају да она долази и спремили су јој најлепшу собу с погледом на плажу. Агостина каже да и она има унучицу као што је Ана. Андреј од раније из преписке зна да је била удата, разведена, да има једну кћерку и унучицу. Као пензионерка живи повучено, мирно и срећно.
Ујутро опет накратко почиње да пада летња киша. Агостина и Андреј на веранди пију чај од матичњака, душице и жалфије. Он јој се хвали како сам узгаја лековито биље у свом воћњаку и како га бере и спрема за зиму. Његова се кћерка труди да на сваки начин угоди гошћи.
Небом брзо плове големи облачни брегови. Али, за мање од пола часа небо се бистри. Опет се појављује сунце и њих двоје одлазе на плажу да се купају. Кћерка их моли да не одоцне на ручак, мада ће они бити тако близу да их са терасе може дозвати.
Већ трећи дан, након што јој је показао много тога што се изменило у том малом острвском градићу, Андреј жели Агостини да покаже и да се похвали својим воћњаком. Она је запазила с којим одушевљењем он прича о томе и сама жели да га види.
Тог поподнева возе се недалеко од куће, прво уским уличицама, а онда макадамским још ужим сеоским путевима и ускоро су испред воћњака. Воћњак је ограђен високом жичаном оградом од панела уз коју до пута расте зелена живица. Андреј откључава капију иза које их одмах дочекује ред грожђа на жици. Бујна и прозирна зрна натопљена сунцем висе на трсовима. Ту су и виноградарске брескве, сасвим зреле и веома укусне. До пута је мањи уредно покошен травњак са редом великих маслина, а одмах ту је и кућица коју је Андреј сам пројектовао и уз помоћ мајстора направио. Уз кућицу је башта са зрелим парадајзима, краставцима, дињама, разним зелењем, а с друге стране велика тераса с перголом кивија. У посебно заграђеном делу су мандарине и јагоде. Јагоде расту у дугој пластичној цеви, из сваке избушене рупе висе зелени бокори и црвени плодови. Доле даље простире се велики воћњак, где су у првом делу маслине, а у другом на дну разне воћке, највише смокве.
Док шетају између стабала Андреј идући иза Агостине види како јој ветар разгрће кринолину хаљине, а лепо извајани листови ногу као да се нимало нису променили за све те године. Струк јој је још танак, а истиче га и вешт крој хаљине, која једва сапиње груди. Она је још увек лака попут девојчице и чудно је како је успела да сачува ту виткост, меку раван трбуха, гипки ход и дражесност у сваком покрету. Недокучива лепота напросто зрачи из ње.
Застају испод велике смокве чији жути зрели плодови висе између лишћа. Из оних презрелих и испуцалих цеди се шећерна слуз на које салећу осе. Искренуте главе, закриљене сламним шеширом, са особеном отменошћу, сетна и лепа, Агостина задивљено гледа у златасте плодове и како у близини види лагане двокраке лимене лестве, примиче их, пење се уз њих и дохвата најниже плодове. У том моменту Андреј би од драгости да загли и њу и лестве, али остаје на месту и само је задивљено гледа.
– Андреј, ово је рај на земљи – рекла је Агостина и начинила овлашни покрет, али се одједном занела и готово стрмоглавце пала.
Андреј је занемео и потрчао да је прихвати. Није успео. Њен шешир се откотрљао подаље, слап косе растресао се по трави, очи су јој биле отворене, а у зеницама блистао сјај светлости и страх када јој је подигао главу. Дисала је уплашено, пуних, облих груди, не схватајући шта јој се догодило.
– Није ништа страшно, није ништа страшно – понављао је Андреј и сам уплашен. – Да ли те негде боли?
– Десна нога – промуцала је. – Да није страшно. Биће све у реду.
Али није било. Када је покушао да јој помагне да устане, болно је зајечала. Бледило јој је облило лице, а грашке зноја избиле на челу.
– Остани мирна – рекао је Андреј. – Довешћу ауто овамо. Мируј, брзо ћу.
У болници су на сломљену потколеницу ставили гипс и препоручили строго мировање.
– Мислио си ме се решити брзо – рекла је враголасто Агостина извијене главе на јастуку – Ништа од тога.
– Немој тако говорити – рекао је Андреј. – Жао ми је што се то десило и нисам смео да ти дозволим да се сама пењеш на лестве.
Соба је одисала складном лепотом и пригушеном светлошћу. Извана је допирао звук повремених таласа који су ударали о обалу и помицали шљунак. То су били једини звукови тог поподнева. Седео је поред њеног кревета док је спавала. На сточић је положио пуну зделицу зрелих смокава. Извијене главе на јастуку подсети га на ону девојчицу од пре пола века. Коса јој беше растута а лева рука поред лица. Један зрак сунца који је продирао кроз полузатворене жалузине падао је на њен врат и браду. Спаваћица јој се беше успузала изнад колена, а још увек лепе дојке пропињале су сe са сваким удисајем. То заводљиво тело узбудљиве лепоте опет је било ту пред њим. Дивио му се никако не схватајући како је успела остати тако младолика и након толико година.
Агостина у једном тренутку отвора очи.
– Откад си ту? – упита изненађено. – Чини ми се да сам заспала само начас.
– Прилично дуго – признаде. – Уживао сам гледајући те.
Она се насмеши. Из очију јој блесну онај знани сјај.
Њени меки покрети, помало збуњујући, нагнаше га да је помилује по образу.
Израз спокојног ишчекивања њених усана мамио га је да јој се примакне.
Када је након тога отворио прозор, сунце је залазило за брда. Његови зраци кроз гране високе кошћеле златили су унутрашњост собе.
Агостинино лице је светлело као узлатео мед.