Танак млаз сунца, провлачећи се кроз прозор, сливао се укосо на зараслу Василијеву браду. Као да је с разлогом изабрао баш њега. Он, већ данима, незаинтересован за све, беше се некако смањио, увукао у себе, потонуо у неке само своје мисли, ако их је уопште било. Седео је напола склупчан и сасвим одсутан, стално ћутећи, погледа упртог у под, у једну тачку. Сломљен до бола, више није личио на себе, на оног здравог, јаког и витког младог човека који се недавно нашао у соби с осталима.

Када би тако седећи оћутао дуже време, устајући повијен као старац, с муком би добауљао до кревета, спуштао се у њега и савијен као штене непомично остајао да лежи, не марећи за остале. Потпуно клонуо, од све те муке која га је нагризала, није могао да усни, само је погледом тражио тај плави квадрат неба желећи да се, неким чудом, као птица вине у висине.

Ветар је долазио с мора, прохладан и влажан, кропећи тајанственим мирисом свеж предноћни ваздух. Таласи су на махове запљускивали обалу стварајући од капљица вунасту маглу. Настала је нека мучна тишина, свако је био заузет самим собом, замукао, ни глас да затрепери. Осим лепета крила голубова негде на крову и удара таласа о камениту обалу, никаквих зувукова није било. Утихнуо је и Арсен који иначе није шкртарио на речима.

Светислав примети како Василије немо плаче. Крупне сузе су му квасиле лице сливајући се на јастук. Он гурну руком Арсена, погледом показујући на Василија и његове окрвављене руке. Тај тешки посао није био за њега и тога дана је једва издржао мучни рад. Често је падао на стене, омамљен врелином изнад 35 степени Целзијуса, с напором се дизао и са сапатником поново товарио камење на дрвена носила.

– Он то неће издржати – брижно прошапута Светислав. – Људи из града нису навикли на тако тешке послове.

– Не издржавају ни јачи од њега – закључи Арсен. – Кажу да је професор и да је написао неке добре књиге.

Као и други затвореници, пре нешто више од месец дана, стигао је бродом Пунат с групом затвореника, оним истим смером од Бакра до Голог отока, као раније и они. Дошао је подигнуте главе, витак и усправан, леп и наочит, са неким благим и сетним сјајем у очима. Дочекали су их уобичајеном „добродошлицом” стари логораши поредани у две колоне, као и све раније затворенике, пљувањем, ударањем шакама, песницама, ногама… Светислав се већ био извештио при опонашању лажних удараца, замахнуо би и што блаже спуштао руку на јаднике, пазећи да стражари не примете ту његову глуму. Након проласка кроз  шпалир, Светислав и Арсен су пожурили да прихвате некога од јадника. Тог дана био је то Василије, испребијан, окрвављен, али при свести. Као да није био сасвим свестан шта се догодило, тупо их је гледао и препустио да га одвуку. Обрисали су му окрвављено лице и положили у хладовину, тешећи га. Потихо су му објаснили ситуацију у логору.

Ујутро, сав сломљен и изубијан, појавио се пред иследником. Светислав и Арсен нису стигли да га поуче како да се понаша и шта да говори. Направио је уобичајену грешку.

– Друже иследниче… – изустио је и одмах био прекинут.

– Нисмо ми другови, ти си бандит, ја нисам – одговорио је дрско иследник.

– Нисам бандит. Професор сам и…

– Ћути, бандо! – продерао се жутокоси иследник проређених зуба. – Бандит си и непријатељ државе као и сви овде.

Василију се учинило да однекуд познаје тог сувоњавог човека у кожном капуту, али намах схвати с ким има посла и обори главу. Сви су они личили један на другог. Даље је одговарао само шта је питан.

Ведро јутро раног лета од почетка беше врело. На малом пристаништу управо се сидрио брод Пунат. Стражари су наредили да се за дочек стари затвореници, као увек у таквим прилокама, построје у два реда. Василију се заврте у глави, смрачи, као да се и сам поново нашао у том двореду. Очас придошлице уђоше међу њих и пљување и макљажа отпоче. Не, он то не може. Не може, па нека га убију. Стајао је оборених руку, само повремено подижући их и благо спуштајући на тела придошлица, али стражарима није промакло то што је неадекватно и пасивно ударао.

– Ти, Васлије Симоновићу, одмах да си ушао унутра.

Пошао је, мислећи да можда неће жив дочекати крај поново пролазећи између два реда затвореника. Песнице су га погађале свуда по глави и телу. Тетурао је, падао, подизао се и на крају онесвестио. Када је после, ни сам не знајући након колико времена, с муком отворио једно окрвављено око, друго не могавши, видео је плаво небо и у њему, горе високо, једног галеба који је безбрижно лебдео на ветру. Арсен га је прскао водом и брисао крв неком крпом. Зажмурио је и на то око и перпустио се сасвим. И последњи атом снаге чилео му је из тела.

Пролазило је време очаја, сам са својим раздирућим болом, Василије је постајао све утученији, жалоснији, мршавији, испијен, преполовљен. Згађен над самим собом и даље је углавном ћутао, ретко прозборивши по коју реч са Светиславом и Арсеном. У слободно време одлазио је на обалу, сатима седео на некој стени и гледао преко мора на копно. Да би надвладао тај потмули јецај у себи покушавао је да мисли на лепе ствари. Са лицем међу длановима, као међу листовима расклопљене књиге, загледан у море и рибе, покушавао је у себи да слаже риме песме, с намером да је касније запише. Али, то неспокојство које му је разарало душу никако није успевао да смири ни на који начин.

Понекада би устајао и млатарао рукама, као птица, као да ће да полети. Посматрајући га у исто време и зачуђеним и сажаљивим погледом, Светислав му је хитао у сусрет, бојећи се да сам себи не науди. А када би му пришао на неколико корака, видео је како се шашаво смеје, а потом, када би га приметио, скупљао усне у болну гримасу.

– Ноћас сам сањао мајку – рече када Светислав седе поред њега. – Стајала је доле уз реку, на дну наше уцвале и усталасане ливаде и дозивала ме жалостиво: Василијееее…!

Светислав га погледа и насмеши се, не знајући шта да му одговори.

– Очи су ми се намах избистриле, а груди испуниле радошћу. Потрачо сам према њој и у том часу пробудио. Схватио сам како тренутак бола увек дуже траје од тренутка радости. До зоре сам ослушкивао ветар.

Светислав схвати колико воли тог немоћног човека, који је, као и он, сигурно великом грешком доспео на ово пусто каменито острво. Можда је негде само изговорио криву реч, до јуче и пожељну, па га је неко пријавио и сместио на овај сурови крш. А можда је неко у некој његовој песми криво протумачио неки стих, ни сам га не разумећи.

– Проћи ће и ово, Василије – рече не верујући ни сам у то што говори. – Вратићеш се кући поред реке и мајка ће те дочекати раширених руку.

Погледао га је сажаљиво видећи како је сасвим утањио и свео као биљка на суши. Седели су и даље неми, загледани у дубину мора. Као да су све речи биле сувишне.

Ниско непрозирно небо наговештавало је кишу. Као да се спустило сасвим на хриди, да их покрије и уништи. Море је постало тамномодро и узнемирено. Негде у висинама чуло се хујање ветра. Одједном се зачуо нестварни пригушени шум летње кише. Ненадано се уз јачи пљусак спустио мрак као густа растопљена смола, али су они и даље остали да седе под тим изненадним проломом, с неким пркосним отпором.

Као што се брзо замрачило, тако се истом брзином небо бистрило као замућена вода потока. Облаци су уминули с краја неба и сунце је засјало као да се ништа није догодило. Такве летње промене времена, које су вековима сапирале и брусиле голо каменито тло, нису биле реткост на острву.

Мокри до коже, нису ни помишљали да се врате.

Василије се подиже, скину оно мало одеће са себе, па скочи у море. Светислав и сам пожури да учини исто. Пливали су у близини обале гледајући у дубини рибе и шкољке.

”Каква лепота!”,  помисли Светислав. ”У неко боље време певао бих од радости.”

Василије, Светислав и Арсен спадали су у банду. Њихов понос није им дозвољавао да поклекну. Плаћали су велику цену за то, а било је довољно само да уђу у групу ревидираних, па да имају бољи положај, да раде лакше послове и имају неке друге олакшице као затвореници.

Иако се наочи свих Василије сушио као влат, у том камењару где је све одисало шкртошћу и дивљином, својом убогом појавом светлео је као светионик. Мучили су га на све могуће начине, тешким неиздрживим радом у каменолому, честим бојкотима при којим нико с њим није смео да разговара, терањем да хода с таблом на којој је писало: Ја сам издајник… и тако увенуо није дао свој понос и трпео је све то.

Са сваким доласком нових затвореника, због тога што их није адекватно ударао, када би се стари затвореници поставили у две врсте окренути једни према другим, а нови затвореници пролазили између њих, кажњаван је казном званом „топли зец”. И сваки пут би из тог пакленог тунела, у који је враћан, ударан и пљуван, излазио све поноснији, али и повређенији и крвав. Колико то он може издржати, питали су се сви.

На вечерњим састанцима, на којима је обрађивана дневна политика, припадницима банде је нуђена прилика да ревидирају своје стаљинистичке ставове. Василије од умора и батина једва је могао да седи, често куњајући оборене главе, а то је била нова опасност да заврши у Петровој рупи, месту за најтеже затворенике где је смрт била честа.

У тамној ноћи напољу је завијао ветар. Онда је одједном блеснула месечина, као да се просула кроз распорено облачно небо, обасјавајући пожутело Василијево лице. Немирни таласи месечине смењивали су се са облацима. Измучен несаницом и боловима у телу он се обрадова том светлу. Није волео ноћи без месеца, црне као зрела купина, док је клонуо лежао на кревету. Радовао се свакој звезди коју би приметио у даљини, а када би се небо осуло ројем тих светлих тачкица, његова би се душа пунила као врч.

„Има један призор који је већи од мора, то је небо; има један призор који је већи од неба, то је унутрашњост душе.”, цитирао је у себи нечије мисли Василије преврћући се у кревету, али, у кошмару различитих мисли, никако није могао да се сети чије је то.

Окренуо се поново на бок и наставио да зури у тај светли квадрат и месечину. Остали у соби су спавали, неко је хркао, неко бунцао, неко стењао и потихо дозивао бога.

„Живот је оно најбоље и најдрагоцјеније што човек има. Али шта ће ми овакав живот? Ко се то поиграо нашим животима? Шта сам то ја као божји мрав скривио да испаштам све ово? Има ли краја овој патњи?” Стотину питања на које није налазио одговор врзмало му се по глави. Због болова у ногама и рукама често би застењао, покушавао да пронађе бољи положај на лежају, али никако није желео да се одрекне погледа на прозор и светлост облачног месеца.

Василије је данима с осталим затвореницима радио у каменолому. Металним штанглама одваљивали су стене, слагали их на дрвене носиљке и често, без икаквог ваљаног разлога, по двојица преносили с места на место. Уз кише, буре, несносне врућине, радили су потиштени, жедни, изнемогли. Често би се неки од затвореника напросто срушио од изнемоглости. Односили су их да се одморе, а чим би мало живнули, враћали на посао. И сам је осећао да неће тако још дуго, али је трпео, радио, падао и устајао.

Стојећи на обали, загледан у плаветнило мора, Светислав једног дана примети како му се Василије приближава кораком уморног старца. Његово мршаво тело бивало је сваког дана све жалосније. Беше као сенка.

Приближивши се сасвим, не рече ништа, само стаде уз њега и сам настави да гледа у таласе који су запљускивали стене. Лице му је имало неку светачку озбиљност, испосничку мирноћу, упалост образа и жутило. Као да је сишао с неке старе иконе. У кристалној светлости дана личио је на бога који је управо сишао на земљу.

– Опет сам сањао мајку – рече не подигавши главу. – Дозива ме сваке ноћи.

Светислав примети како му брада подрхтава а једна крупна суза клизи низ образ.

– Amor matris* – пројеца.

Светиславу се и самом стегну нешто у грудима, отежа као туч, уздахну не могавши да каже ништа.

– Она зна да се нећу вратити, зар не? – упита и сам себи одговори. – Да, она то зна и осећа.

Светиславу дође да крикне, од очаја, од немоћи, од неизмерне туге која га беше заледила. Погледао је Василија и схватио да му се заиста примиче крај. Већ неколико дана није одлазио у каменолом, јер су и џелати схватили у каквој је ситацији. Пустили су га да луња по острву, остављајући га да скапа у неком прикрајку.

Идуће ноћи, ослушкујући плаху кишу, Светислав је чуо како Василије немоћно јечи и стење у кревету. Пришао је, ставио му руку на чело и осетио како има велику температуру. Позвао је лекара који је дошао, мало се промувао око њега и отишао.

Сваког идућег дана Василије је изгледао још лошије. Једва је дисао.

Једног блиставог сунчаног дана, дана који је враћао радост у тело, у усидрени брод уз обалу уносили су Василијево тело.

Када је мотор забрундао и заорао морску бразду Светислав, Арсен и група затвореника само је немо стајала и погледом испраћала тог сиромашка који је свенуо с поносом, ни једним поступком не желећи да попусти својим мучитељима.

* Мајчина љубав