Рано изјутра, средином августа, тек што је сунце зарудело иза брега, стари Петар је ишао одоздо од мора према свом воћњаку, корачајући веома лагано и куцкајући старим штапом о камење расуто свуда по уском сеоском путу. То чини свакодневно, већ годинама, иако баш нема неке користи од њега, јер оно што на стаблима успе да сазри, све искљуцају дрске птице. Он нема начина да одбрани све те плодове, а успе да убере тек понеке и да истим путем, сада спуштајући се према мору, донесе их кући у корпи од прућа. Сачува само грожђе на барасу испод кога седи и кога успе да покрије зеленим мрежама. Поред омање камене викендице, испод бараса је велики храстов сто, исте такве две клупе испране кишом на којима седи, гледа према мору. Од стола је затегао канап на чијем је крају у средини воћњака звоно. Потеже он повремено звоно, али су се птице изгледа већ навикле и на то, па од свега има мало користи. На столу је често расечена зрела крушка за пчеле. Може сатима док седи да их гледа и да им се диви. Ипак, од свега на свету, највише воли тај свој воћњак који је сам засадио, неговао све те године, заливајући стабла кишницом из чатрње док је могао. Зато и рани сваког јутра да би одбранио оно што он мисли да може одбранити – жуте смокве.

Данило, вижљасти и лепо развијен момчић, његов сусед, чији родитељи имају воћњак поред Петровог, види га како лагано и мало погурен иде путем између два висока сухозида. У ствари, постранце види само како поскакује његов сламнати шешир изнад камења, али зна да је то он.

И биће тако све док не дођу прве јесење кише и док не попадају већ сасушене и иструлеле смокве, а на гранама у воћњаку остане тек понека закржљала јабучица или крушка. Једино ће се маслине одржати. Њих птице неће. Обраће их Данило и његови родитељи уз помоћ суседа и одвести у уљару. Тако ће Петар добити уља и више него што му је потребно за неколико година. Он ће део да прода, а део одлази кћери у Болоњу, која ће колима доћи пред саму зиму.

Од када му је умрла жена живи сам и одлично се сналази. Ретко од кога шта тражи, помоћ или било шта. Некада је у морнарици био кувар и многе добре рецепте поделио је својим сусеткама. Оне су му биле захвалне и често имале питања, тражећи савете, нарочито за време неких свечаности.

Када се Петар сасвим примакне капији Даниловог воћњака и види га, обрадује се и насмеје, а блесак му осјаји вештачке зубе:

– Добро јутро, Дани! – каже радосно. – И ти си поранио.

– Шта могу. Родитељи ме терају да обилазим воћњак и видим да ли је све на свом месту – одговара Данило.

– А шта не би било. Нарочито код вас.

– Морам обићи све мреже и поправити везице. Ветар их одвеже.

– Да мреже штите од ових ђавола.

Гледа на свој воћњак. Кад пљесне рукама с грана дозрелих смокава полети јато косова.

– Поједоше све – рече сетно. – Ма остаће нешто и за мене.

Опет се насмеје с необичним сјајем зуба. Мало поправи шешир, лупи штапом по камену, откључа капију и уђе у двориште.

– Хеј, Дани! – позва га сетивши се да је заборавио да му каже нешто за њега веома важно. – Долази ми кћерка с унуком. Долази ми Летиција, ти је знаш.

– Она мала, како је не бих знао.

– О, више није мала – рече радосно. – Напунила је шеснаест година.

– Зар толико? Дуго је нисам видео. Ишла је у четврти разред када је последњи пут била овде. Баш је много времена прошло од тада.

– Ниси ни могао. Била је мало у Болоњи, мало у Шпанији код оца. Ишла је у школу у Барцелони. После сваког лета путовања по свету, као да је њен отац желео да је отргне од мене. И од мајке. Знаш, они су разведени, моја кћерка и бивши зет.

Данило ћути јер не зна шта би на то рекао.

– Ти би могао мало да се потрудиш око Летиције. Да је упознаш с твојим друштвом и да је водиш на плажу.

Данилу нешто враголасто заигра у грудима. Одједном се сети крупних очију те девојчице, дуге кестењасте косе, њеног лика, али није могао да замисли како она сада изгледа у тим годинама.

– Наравно, не брините. Могу да је возим барком около. И моје друштво ће се обрадовати.

– Хвала ти, Дани – рече Петар и оде у викендицу.

Летиција је стигла једне вечери када је сутон почињао да се лепи по крововима кућа. Трг је застирала сенка звоника где је Данило седео с пријатељима када је аутомобил у лаганој вожњи прошао поред њих. Препознао је њену мајку, али само је овлаш видео Летицију која је седела с друге стране на сувозачевом месту. Опет му је нешто заиграло у грудима, али ништа није рекао друштву. Када се круг месечине издигао изнад црквене куполе, пошао је кући испуњен радошћу. Сутра ће након толико година поново да види ту девојчицу с којом се раније играо.

А онда се пред њим појављује она, Летиција, детиње нежног и кротког лица, вижљаста, светле меке косе и лепих пуначких усана, чини му се, још крупнијих тамних очију. Витка, ломна, израсла у високу девојку. Ни налик оној маленој мршавици од пре много година.

– Здраво, Дани! – виче весело и трчи му у сусрет бацајући му се у загрљај. – Готово да се ништа ниси променио.

– Богме ти јеси – гледа је љубопитљиво Данило. – Готово да те не могу препознати.

– Мало сам се удебљала, ако на то мислиш.

– Ма не, ниси, порасла си од када те нисам видео. Дуго је то.

Зрачила је неком божанском светлошћу. Имала је рупице на образима када се насмеје које он раније није примећивао. Велике тамне очи исијавале су искрену радост због сусрета.

– Да, то је веома дуго време – рече Летиција. – Моји су ме развлачили на две стране. Деди нисам долазила јер је он зиму проводио код нас у Болоњи. Тако му је било лакаше.

– Да, то знам. Испраћали смо га у касну јесен и чували кућу.

– Недостајало ми је ово наше море, мада сам га лети и у Барцелони имала.

– Сигурно не овакво – насмеши се Данило.

– У праву си. Сањала сам непрестано оно наша зелено острвце тамо.

Данило већ следећег јутра трпа њене ствари и помаже јој да се укрца у барку. Она жели што пре да оплови око острва, да изабере неку пешчану увалицу за купање, где ће бити сами, каже.

Док барка лагано клизи морском површином, Данило непрестано гледа у њена обла колена и тек напупеле сисице испод хаљине. Ти оштри вршци штрче испод танког платна као два мала брдашца. Млада девојка немирне косе, витког врата и уског струка претворила се у праву лепотицу. То није више она девојчица лица умрљаног црним дудовима, увек разбијених колена са фластерима и разбарушене косе.

Барка сасвим лагано плови око острва. Летиција се присећа сваке увале.

– Стани! – виче изненада. – Тамо су наше смокве.

– Време смокава је – каже Данило. – Берем их већ данима и сушим.

– Можемо ли горе?

– Наравно – каже Данило задовољно и примиче барку обали. – Не могу даље. Мораћемо мало да газимо.

– Ех, тога се добро сећам. Вода нам је долазила до врата. Сада смо порасли и неће.

Данило скида одећу, узима гајбицу за смокве, скаче у воду и пружа јој руку.

– Зар нећеш скинути хаљину? – пита Данило.

– О, не! – овако је романтичније – каже.

Широко се насмејала а на образима су јој се опет појавиле оне јамице којих раније није било, или је Данило заборавио на њих. Мокра хаљина јој ускоро приања за тело откривајући сву лепоту.

Пењу се уз стрмину и зачас стижу испод смокава. Оне се жуте, као злато, и на гранама их има много. Летиција је усхићена. Бере их и једе. Данило их и сам куша, али потом почиње да их бере у гајбицу.

– Нигде оваквих – каже враголасто Летиција. – Оне које купимо у Шпанији на пијаци нису им ни до колена.

– Погодује им ово место. Не знам због чега, али је тако. Можда су корењем продрле до слатке воде. Ко ће знати. Кажу да смоква може да пусти корење и до сто метара у даљину, само да се дочепа воде.

Данило је чести гост овог острвцета обраслог великим зеленим боровима. Лети зарађује тако што вози туристе на разгледање и купање. И сам га воли и на њему се осећа као код куће.

Када у повратку Летиција изабере усамљену пешчану увалицу за купање, Данило прилази барком на пристојну близину, баца сидро и они опет газе према месту где ће да се купају носећи своје ствари и кесу зрелих смокава. О како је само необична Летиција у тој белој и мокрој хаљини припијеној уз тело!

Чим јој хаљина склизну с груди Данило малчице скрену поглед. Када ипак окрене главу види слабашан осмех на њеном лицу и како јој се пропињу груди. Он се брзо прихвати лежаљки и поче да их простире по песку, размештајући и остале ствари.

Када поново подиже главу виде да је она потпуно гола. Збуњен још више, изненађен и сметен, Данило види рутави простор између њених ногу. Тај бујни црни брежуљак је необичне величине, такав какав он до сада никада није видео, мада је често долазећи по туристе виђао многе девојчице и жене које су се купале голе.

Он не зна о чему да заподене разговор, јер није од ње очекивао такву слободу. И даље спетљан почиње да тобоже поправља ивице лежаљки, вади воду из омањег преносивог фрижидера, отвара кесу са смоквама и једе.

Она и сама узима једну смокву.

– Волиш ли смокву? Сви дечаци воле смокву – каже враголасто.

И даље се смеши, као да је спознала његову збуњеност, али не говори ништа, него се пружа по лежаљци. То је добра прилика да и Данило учини исто. Али му из мисли не излази тај велики црни брежуљак, а ни сисице које се пропињу према небу. Када малчице искрене главу види како се са сваким удисајем спуштају и поново подижу њене груди. Мирисна и жељна миловања поред њега је лежала набујала девојка. Он потом гледа галеба у висини и ћути. Лагани ветрић му милује кожу. Изнад су гране разгранатог бора.

Летиција одједном скаче и трчи песком према мору, скакуће кроз воду и када стигне до довољне дубине, витко се баца у њу. Данило и сам скаче и придружује јој се. Кад она зарони, зарони и он и види како јој се тело лелујаво извија као риба. Дуго пливају и задиркују се.

Капљице воде светлуцају и клизе преко њеног тела када се врате на песак. Док корача према лежаљкама стопала јој пропадају у песак.

– Како си лепа – отело му се у једном тренутку.

– О, колико ти је дуго требало да ми то кажеш.

Данило збуњено ћути, не зна шта још да каже. Рекао би толико тога, само што не налази праве речи.

Али, у том тренутку следи још веће изненађење. Летиција се баца на њега и обоје падају на лежаљку. Он осећа како она подрхтава док га гледа мало уплашеним и раширеним очима. Њене груди су набрекле и постале чврсте а брадавице надигле. Она је над њим са осмехом светлим и љупким као сунце. Осећа мирисну топлину њене девичанске похоте док задржава дах. Окреће је на леђа.

– Шта то смерате, млади господине? – пита зажагрених очију и загонетно се кикоћући.

Тада се звук неке барке која се примиче ували нагло повећава.

– Хеј, Данило! – још из даљине чује Максимов глас. – Нећеш нам се сакрити.

Кад барка пристигне сасвим близу види да су с њим и Јаков и Бане.

„Ђаво да вас носи!” узбурка се у Данилу. „Зар нисте могли у неком другом тренутку?”

– Молим те, обуци се! – каже Данило.

Летиција облачи само гаћице, најмање ваљда које постоје на свету.

Већ је јесен са жутим влатима и опалим лишћем. У светлосној прашини она блиста. Пролази лето које је омамљивало јаким мирисима смиља. Бакарно жуто лишће кестена злати се на сунцу. Један напукли нар задржао се на грани. Смокве су без лишћа, са тек понеком смежураном смоковом које нису искљуцале птице.

Летиција је давно отпутовала.

Стижу ветрови. Расточене сенке падају по песку. Лишће узлеће према небу.