Када се колона уморних војника, након дугог и напорног марша, излазећи из шуме, испела на један пропланак, војници угледаше, доле ниско испред себе, широко морско пространство и, недалеко, испод стрмих стена, кочоперно рибарско сеоце са звоником у средини. Задивљено су гледали у ту непрегледну велику воду и од умора поседали у хладу по ивици испод стабала. Они су били претходница за којом су долазиле остале јединице. Многи су се сетили Грчке и острва Крфа, од одакле су у победоносном маршу пробијајући Солунски фронт кренули према Србији, онда и даље, а већина од њих је први пут сада видела море; они који нису прешли Албанију и боравили у Грчкој него су се јединици придружили у Србији.

Наредник, остави војнике да се одморе, а сам крену наниже да боље осмотри терен. Већ након стотињак метара обрео се у мањем винограду, у камењару са прегачицама црвене земље омеђене ниским сухозидима. Задивљен трудом људских руку гледао је у те уредне крпице земље с трсовима и помислио на завичај и плодну црну земљу у њему. „Кад би се она наша црница могла преселити овде”, помисли.

На смоквама, које су расле по ивицама винограда, још се налазио понеки смежурани плод. Сунце је већ било одскочило повисоко. Наредник је пажљиво осматрао терен испред себе и црвене кровове сеоцета. Један гуштер лењо се сунчао на каменој плочи, непомичан и миран.

Па, иако је само десетак дана раније, улазећи у Сплит, српска војска дочекана поклицима: „Добро дошли, браћо!”, наредника је мучило питање зашто се налази овде? Ово је до јуче била непријатељска земља и ко је и зашто наредио да се иде даље? Након пробијања Солунског фронта и свих патњи које је доживео до повратка и ослобођења земље, требало је да ужива у тој победи, миру и својој кући. Зашто сада маршира према западу? Каква је то политика? Иако добар и дисциплинован војник, никако није могао да се ослободи тог питања, а ни оправдања за поход његових војника и њега по туђој земљи. Главе се још губе, а хоће ли ови људи већ сутра да им буду захвални, или ће да се одрекну „браће”?

„Каква браћа, па до јуче су људи с ових предела пуцали на нас по Србији?” – негодовао је у себи и мислећи како је неко у врху страшно погрешио.

Наредник настави да осматра коту на коју треба да се с јединицом пребаци, а онда уђе и у месташце уз море, па када закључи да је свуда мирно, седе на један камен настављајући да размишља о истој ствари.

Опијен јутарњим сунцем, које је почињало јаче да греје, мислио је на свој крај и Данку, девојку коју је оставио пре неколико година, не стигавши честито ни да је види у проласку кроз Србију. Она сада беше зрела жена, за удају, верна и смерна у свему, а и њему је време одавно било да се жени. Да није било овог проклетог рата већ би сигурно имали и децу. Чекала га је верујући да ће да се врати.

„Тамо на острву Видо су остала моја браћа”, прошапута наредник. „У плавој гробници Јонског мора. Да се ја питам, одмах бих наредио мојим војницима да се врате у Србију.”

Занесен размишљањима и опијен лепотом сунчаног јутра, седећи и даље на равном камену, пренувши се, наредник одједном скочи од изненађења. Одоздо, уз камењар, према њему долазила је већа група људи. Корачали су погнути ћутке и чинило се да се колона стално повећава. Као да су се са стране придруживали нови људи.

Наредник се почеша по глави, зачудивши се откуда се одједном створио сав тај свет а да их није раније приметио.

„Тако је када брстим светску политику”, помисли наредник окренувши се према својим војницима.

Али, они су већ прилазили са упереним пушкама, застајали су неми и сами се питајући шта им је чинити. Чекали су да им он изда неку наредбу. Када она изоста, остали су спремни и да запуцају.

Наредник само раширеним рукама, дижући их и спуштајући благо према земљи, даде знак да остану мирни. Чекао је да се људи приближе и да види каква им је намера.

Они су ишли мирно. Изгледало је као да су сигурни да им се ништа не може лоше десити. Очито су знали да је војска ту, али су ишли не скривајући се.

Када су се сасвим приближили, неколико затварача на пушкама зашкљоца. Наредник и даље остаде миран. Виде да је међу њима већина мушкараца, неколико жена, али и деце. У рукама су сви имали понешто – завежљаје, посуде, корпице…

Наредник схвати да сви ти људи долазе у миру, а и војници олабавише са својим пушкама видећи ту шаролику групу придошлица.

– Добро јутро! – иступи напред старији човек кошчатог лица и сасвим седе косе. – Добро нам дошли, драга браћо!

Наредник отпоздрави.

– Дошли смо да вас дочекамо у миру, радосни због слободе коју нам доносите – настави старина.

Жене прве почеше да одмотавају своје завежљаје распростирући их по камењу. У њима беше хлеб, сир, пршут, маслине… Деца открише котарице са смоквама, а мушкарци понудише војнике лозовачом и вином.

Војници, и без команде, као деца, почеше да се осмехују прихватајући чаше. Одједном, тако измешани, војници и придошлице, изгледали су као излетници на пикнику. Сви су почели да седају и започињу разговор.

Наредник, помало збуњен тим изненадним догађајем, није ни помислио на војничку дисциплуну. И сам је из плетене корпице узимао жуте смокве и куцнуо се чашицом лозоваче са седим старином.

– Плашили смо се уласка италијанске војске – откри старина оно што га је тиштало. – Сада када сте ви ту велика је наша срећа.

Наредник би најрадије да каже како он као војник само слуша наредбе претпостављених, али оћута. Он би радије да је у својој Шумадији, поред Данке. Гледао је отврднуте чокоте на каменитом побрђу, ипак мислећи како људи који својим отежалим рукама отимају од камена сваки грумен земље не могу бити лоши.

Онда примети како га пажљиво и осмехнута гледа једна млада, тек стасала девојка зацакљених образа. Била је лепа и могла је имати година колико и његова Данка. Нешто у њеној лепоти од првог погледа падало је у очи. Никад му се није учинила тако лепом нека девојка. Он би најрадије да јој се приближи, разговара с њом, али схвати да то не би било лепо, па полупажљиво настави да слуша старину који му је говорио нешто о истом народу, језику, браћи.

У једном тренутку, док му је старина још увек занесено причао, наредник готово закорачи према тој девојци, али брзо и устукну. Одједном му се пред лицем створи Данкин лик са сетним осмехом и он се укопа на месту. Наставио је да слуша старца и да потврђује његове речи, мада није схватао шта му све он прича.

Јесен је блистала. Листови кестена су се златили на сунцу. Бакарно жуто лишће још се беше понегде задржало на гранама. Војници су са мештанима жаморили, пили и јели, а наредник је у мислима био негде веома далеко, мада му је старина још увек нешто жустро причао и објашњавао, што је он, благим климањем главе, повремено одобравао. И даље је све чешће упућивао поглед према лепотици која се трудила да исече ситне комадиће овчијег сира, танке кришке хлеба, да точи ракију или вино.

Спуштајући се заједно низ камениту падину према мору ишла је необична поворка војника и мештана рибарског села. Такав необичан улазак у неко непознато место наредник још није био доживео.

На тргу, у сенци звоника, наредник опет примећује ону необичну девојку заносне лепоте и размишља како најлепши цветови расту свуда, и у шкртом камењару. Народ још части војнике, а они опустивши се као поблесавела деца, пију из букалета црно као ноћ вино.

Наредник чека да приспе већа војна јединица с којом треба да напредује према Ријеци. Колико времена треба да она стигне он то тренутно не зна. Ово рибарско село је место где треба да је сачека.

Одлучује да се војска утабори на једној заравни, сличној фудбалском игралишту. Мештани нуде своје куће, помоћне просторије, месни дом, али он то одбија. Овако мало опуштена војска би могла да направи неке недозвољене радње, мисли. Лакше ће да води контролу када су сви на окупу, на једном месту.

Када након два дана угледа како у место улази пуковник Вељковић са својом војском, с којим је наредник заједно прешао албанске планине, стигао на Крф, одболовао све што се одболовати могло, победоносно вратио у Србију, обрадова се као мало дете. Раширених руку су пошли један другом у загрљај. Војници се помешаше и настаде жагор.

– Је ли све у реду? – упита пуковник.

– И боље него што сам се надао – одговори наредник.

Остали су још један дан на истом месту, а када је стигла наредба да се крене даље, наступила је изнендана врућина. Уз одобрење неки војници нису одолели а да се не окупају у мору. Идући обронцима уз море, ушли су у шуму која им је подарила хладне сенке и освежила тихим ветром. Након дугог марша она им је дошла као мелем. Седећи на пању у хладовини, наредника и даље није напуштало размишљање зашто иду према западу, зашто су далеко од Србије.

Прилазећи му широко осмехнут пуковник Вељковић га запита:

– Какве те бриге муче, наредниче? Сигурно непрестано размишљаш о својој Данки.

– Да, и то – одговори наредник. – Али има нешто друго што ми не да мира, стално размишљам о томе и не налазим одговор.

– О чему се ради?

– Господине пуковниче, одговорите ми искрено, ви сигурно то знате, зашто се батргамо по овим гудурама, по туђој земљи?

Пуковник га погледа изненађено, уозбиљи лице, намргоди се.

– Да се не познајемо дуго, да нисмо заједно прошли све оне патње до ослобођења земље, наредниче, наредио бих ти да станеш мирно.

Наредник поскочи, али га пуковник врати на пањ и сам седе поред њега.

– Није наше да размишљамо о томе, наредниче – рече пуковник. – Има ко о томе мисли. Ми смо војници и треба да стриктно извршавамо наређења. Да ми ниси тако драг, већ бих морао да озбиљно размислим о твом питању, па и да те казним. Млад си старешина, пред тобом је блистава војничка каријера и мани се таквих размишљања.

– Стално се питам зашто све ово? – охрабри се наредник. – Није ли требало да заокружимо своје територије на којима живе Срби, а да ове Хрвате и Словенце, као наше дојучерашње непријатеље, оставимо њима самима?

– Искрено, можда си у праву – рече пуковник. – И сам сам тако често мислио, али одлучено је да се створи нова држава Јужних Словена. Вероватно је то исправно. Видеће се. Сада не можемо знати да ли јесте или није.

– Можете ме казнити, пријавити, чинити шта мислите да треба, али ја се с овим не слажем. Ови људи ће једног дана да нам окрену леђа. Ми им стварамо државу, коју никада нису имали, а сутра ће нам забити нож у леђа. До јуче су били наши непријатељи.

– Не можемо унапред знати шта ће бити. Понављам ти, наше је да извршавамо наређења. Ослободи се таквих размишљања, боље је за тебе. Ускоро ћеш ти својој Данки. Али, знај, три пука редовне наше војске, прекаљене у пробијању Солунског фронта,  шаље врховна команда. Идемо све до Корушке, а онда до Данке. Сада знаш.

Сдамдесеттри године касније, наредников унук Дејан као војник Југословенске народне армије, рањен је у Словенији као ”окупаторски војник”.