Високо горе, у гранама разгранатог бора, где сунце не продире сасвим, на летњој припеци цврчи цврчак. Ретка спарушена трава још се опире суши, чекајући неки изненадни летњи пљусак да се поврати у живот. Између камења је измрвљена црвена земља преко које брза дебели гуштер. Јутарњи ваздух испуњен је мирисом смиља, боровине, тишином. Лепо очешљани сунчеви зраци пљуште по црвеним крововима.

Дечак седи у хладу и чека.

Стазом посутом иглицама пинија долазе две девојке и два мушкарца.

Сваког лета он својом барком превози групице знатижељних туриста на суседно зелено острвце. Некада их само одвезе и врати се на обалу, чекајући договорено време да оде по њих и врати их у лучицу. Некада, што је за њега већа зарада, остаје на острвцету и чека их док они не заврше шетњу, обилазак или купање у многобројним пешчаним увалицама наткриљеним столетним боровима. Тада му мајка спрема ужину. Пиће увек носи сам, доста хладне воде или сокова у малом фрижидеру.

Овог лета зарада је баш добра. Дечак је задовољан. Када најесен пође у четврти разред гимназије имаће повећу уштеђевину.

– Је л’ ти уистину знаш да возиш тај брод? – пита га без поздрава прилазећи један од момака с ранцом на леђима.

Дечак га гледа и ништа не одговара. Спреман је да отрпи. Већ је навикао на свакакве људе. Оне чији језик разуме, а и оне који говоре између себе на неком од страних језика, а он само слуша и ради свој посао.

– Плашим се да нас овај јуноша не потопи – не престаје да пецка момак сав истетовиран, јеж фризуре, преплануо, можда малчице и припит.

Дечаку се момак не свиђа на први поглед, али и даље ћути и помаже девојкама да се укрцају на барку. Други момак се само смешка, а девојке су праве лепотице, посебно једна од њих, дуге црне косе, витка, складног стаса. Њен глас је тако умиљат док му се обраћа:

– Ја сам Милица – каже пружајући му руку.

Други се не представљају, а њему је драго што му се представила Милица и гледа је љубопитљиво стављајући јој јастучић на седало.

– Какву то она има привилегију? – буни се тетовирани јеж. – Где су за нас јастучићи?

Дечак испод седишта вади јастучиће и за њих.

Када барка клизне морском површином, тетовирани само што не испадне из ње. Сви су лепо сели, само је он остао да стоји. У руци држи лименку пива, сав је надмен, снажан, али дечак познаје такве напуханце и најрадије би га треснуо. Већ годинама тренира џудо и карате и зна да би без по муке надвладао тетовираног. Али, они су његове муштерије, а како му је отац рекао, са свима треба бити пажљив и ничему не противречити. Треба им испунити сваку жељу, јер они плаћају ту услугу, превоза и чекања.

– Можеш ли да нас провозаш око острва? – не престаје тетовирани да стално нешто говори и захтева.

– Могу, наравно – одговара дечак мирно. – Само се то додатно плаћа.

– Ко те пита, само ти вози.

– Добро, то стоји додатних 80 евра.

– Платићемо – каже друга девојка гледајући дечака право у очи.

– У реду. Возићу.

Барка лагано клизи. Дечак је укључио најмању брзину како би гости могли  несметано да разгледају обалу. У прелепим увалицама већ има доста усамљених група купача које су други довезли. Већина њих су голи. Дечаку је то знана слика, али тетовирани не престаје да добацује и даје непримерене коментаре за купаче.

Густа борова шума прекрива већи део острвцета, али дечак зна да тако није на целом простору. На јужном њеном делу расте десетак великих смокава и он је често, док чека туристе да заврше с купањем, знао отпловити до њих и набрати гајбу или две, а касније сушити у дворишту куће. Управо су пролазили поред њих и већ из барке је могао да види како се жуте. Када одвезе групу на одређено место, вратиће се до њих, планира дечак. Овде је обала стрма, каменита, без увале, зато купачи ретко долазе.

Барка плови и даље поред пешчаних увала, а онда, крај једне од њих чује глас:

– Овде нас искрцај! – наређује дрско тетовирани.

Дечак лагано прилази једној од најлепших пешчаних увала, гасећи мотор и искачући у плићак.

За њим искаче и тетовирани, трапаво, готово да је заронио, мада су сви раније поскидали одећу. Осим Милице. Она је у лаганој белој ланеној хаљини, на ногама има сандале без пета с неколико укрштених каишића.

Дечак помаже Милици.

– Понеси ме – каже умиљато она. – Тако си јак.

Он је прихвата док га грле две танке, чини му се, најлеше руке на свету. Она тако лепо мирише, јер му њена коса додирује лице.

– Види га! Још ће ми отети и девојку – церека се и шепури као тетреб тетовирани не престајући да се налива пивом из лименке.

Гости су искрцани, договор је постигнут када треба да дође по њих и дечак је сада неколико сати слободан. Он усмерује барку према ували са смоквама. Она није далеко. Радује се што ће за неколико тренутака да бере те златасте плодове.

Ускоро је испод њих. Жуте се као злато. Неке су се распукле, из њих се цеди слатка слуз. Дечак их кида и једе и опет се диви њиховом укусу и квалитету. Он је љубитељ смокава и много времена посвећује њиховом сушењу. Направио је специјане лесе за сушење према нацрту који је нашао на интернету. Показало се да је то одлична идеја. У повеликом дворишту засадио је неколико стабала које је сам марготирањем ожилио на стаблу, бирајући најбоље врсте. Неке су и са острва. Још су мале, али када порасту, мисли дечак, даваће драгоцене плодове.

Када је напунио две повелике гајбе укрцао их је у барку и ставио испод седишта. Онда одлучује да се врати у увалу у којој је оставио госте и да се и сам окупа. У ствари, он жели, макар и поиздаље, да још који пут упути поглед на прелепу Милицу.

Али у вали нема никога.

„Отишли су да прошетају и разгледају острвце”,  мисли дечак. „Ова борова шума је богомдана за шетњу и уживање.”

Дечак баца сидро недалеко од обале, скида се и скаче у море. Плива дуго и чуди се куда су се дели гости из те лепоте, ситног песка и плићака наткриљеног гранама огромних борова. Он види на једном месту њихове ствари прекривене шаторским крилом, али њих нема на видику ни у мору.

Излазећи на песак дечак види трагове стопала у њему, на једну и другу страну.

„Који ли су Миличини?”, пита се.

Покушава да их прати, бирајући да стаје у те мање за које мисли да су њени. Иде, застајкује, гледа, али нигде нема никога.

Трагови се одједном губе. Види се да је ту пар скренуо, у шуму. Дечак застаје. Ћути. Гледа у своја стопала и чује како недалеко неко цвили, ситно као штене, уздише.

Дечак се постиђено окреће и убразаним кораком враћа према месту где су барка и ствари гостију.

Баш у том тренутку звони мобилни телефон. Мајка се брине где је.

– Таржили су да направим круг око острва – умирује дечак мајку. – Морам чекати још три сата, док се не задовоље шетње и купања.

– Јесу ли ти платили? – пита мајка.

– Нису још. Хоће, рекли су.

– Добро. Једи. Спремила сам ти омиљено јело – каже мајка. – Пиј доста течности. Опаке су врућине.

– Не брини, мајко – одговара дечак задовољан што ће данас доста зарадити.

Узима лежаљку из бареке и одлази у хладовину испод бора. У гранама опет упорно цврчи цврчак. У прекидима. Таман помислиш неће више, уморио се, али не. Ево њега опет с истом песмом. Подаље пролазе барке, неке долазе, а неке одлазе. Дечак лежи и гледа у широке и чврсте гране. Дремуцка му се. Ипак је рано устао, а касно легао.

Коначно чује гласове. Девојке и момци се враћају и бацају у море. Настаје весела цика, роњење, гурање, задиркивање. Он то гледа иза стабла и не жели да га виде, а најрадије би био у близини Милице, да још једном осети мирис њене коже и косе. Купање траје више од сат и по, а онда га дозивају.

Он се појављује иза стабла и лагано корача према плажи.

– Клињо! – довикује му тетовирани.

Дечаку навире крв у чело. Осећа како му се у грудима шири нешто, стеже га. Тако га нико никада није назвао. Шта он мисли? Ко је он? Ако је и пијан, нема права да га тако ословљава.

– Остави момка на миру – негодује Милица. – Не смеш га тако називати.

– Да не би! – подругљиво ће тетовирани. – Клињо, одвези нас према оним стенама лево. Видео сам их када смо се возили около. Желим да скачем с њих.

– Тамо је опасно. Тамо се нико не купа. Много је оштрих подводних стена.

– Ти ћеш да ми кажеш! – церека се тетовирани још увек цуцлајући пиво из лименке.

Остали га умирују, њима се не иде тамо, али тетовирани инсистира. Види се да је доста попио. Црвен је у лицу, одговарају га од те намере, али ништа не вреди.

– Добро – каже смирено дечак. – Потрпајте ствари у барку, јер се овде више нећемо враћати. Таман ће то бити уговорено време за повратак.

Сви трпају своје ствари у барку, само тетовирани и даље цуцла своје пиво. Милица брижно скупља и његове ствари, а помаже јој и дечак. Она му се умилно осмехује и у једном тренутку благо милује по лицу.

Ствари су сложене у барку, сви се укрцавају, само тетовираном други момак помаже да се некако укобеља унутра.

„Није добра ствар”, мисли дечак. „Али, моје је само да возим.”

За неки минут су у близини високих стена. Дечак прилази барком колико је то могуће, а друштво се узбрдицом затим пење према стенама.

Дечак с неверицом маше главом и нимало му се то не свиђа, али ћути. Чека у барци. Из ње добро види друштво које се попело на стрмину. Као да је ножем одрезана. Истина, море је ту дубоко, али оштре стене су као шила свуда.

Дечак не жели то да гледа. И самог га је страх. Али шта може? Његово је да угоди гостима.

Испочетка нико не скаче. Сви стоје и гледају доле. Девојке се нагињу и одмичу. Други момак као и да не помишља да скаче. Девојке још мање.

– Шта је, кукавице!? – виче тетовирани. – Трта, бато!

И, хопа! Скаче, лети некако смешно. Ипак је то висина. И пљуска као жаба у воду. Зарања. И нема га. Не помаља се испод. Дуго. Дечак је у страху. Покреће барку и приближава се том месту. Милица и других двоје су очајни. Вичу. Трче доле.

Дечак је ту, али не види тетовираног. Ставља маску на лице и зарања. Тражи га. Ништа. Као да је нетрагом нестао.

– Говорио сам, говорио сам – очајан је дечак пред пристиглим гостима. – Рекао сам да се овде нико не купа. Сувише је опасно.

Милица плаче, рида, и сва је очајна, диже руке, а друго двоје само унезверено гледају према месту где је скочио тетовирани, све с надом да ће се однекуд појавити.

Дечак је ипак најприбранији, зове полицију. Нико се не јавља. Зове родитеље. Јавља се отац.

– Догодила се несрећа – грца дечак. – Један гост је скочио у море и није изронио. Трчи у полицију.

– Ух, сунце ти жежено! Где сте ви то, Данило? – пита отац.

– Испод Мартинових стена.

– Ух! – кука отац.

Полицијска патрола стиже брзо. Професионални спасиоци скачу и роне, дуго, траже тетовираног тетреба скакача. Израњају. Зарањају. Сви су неми, само Милица кука:

– Патрик, Патрик! Шта ти је то требало?

Дечак први пут чује име тетовираног и мисли да је то неки Француз.

Сунце пече, немилице. Цврчак цврчи у гранама као и пре. Он не зна ништа о овој драми. Полиција мртво Патриково тело полаже на под глисера и брзо се удаљава.

Дечак покреће барку и враћа троје гостију према обали. Нико ништа не говори, само Милица плаче и тресе се, непрестано.

„Ко зна”, ковитлају се мисли у дечаковој глави. „Можда му она роди једног паметног дечака.”