АРСЕНОВА ДЕВОЈКА, МОРСКИ КОЊИЦ И НЕДОХВАТЉИВА ШКОЉКА

(Јовица Ђурђић: Укус првих пољубаца, Bookland, Beograd, 2020)

У мору успешних и мање успешних тинејџерских романа, Укус првих пољубаца Јовице Ђурђића сија попут морске шкоњке коју је његова јунакиња Калина изронила са дна мора. Море као хронотоп ширине, авантуре и слободе, спојено са снажним дамарима у сазревању и унутрашњим дубинама младог бића, жељног љубави, уједињују епску слику развојног романа за децу и младе са финим преплетом поетског сликања јединства природе и детета.

Аутор исписује забаван и динамичан наратив и искусно, са пуно разумевања, прати читалачке потребе савременог фејсбук детета које пише и шаље поруке и писма што у делићу секунде пређу с једног на други крај планете, али им отвара и тајни ковчежић са преписком баке и деке, што је представио и у песничкој минијатури „Стара писма” из збирке прича и поезије за децу Лепо је бити код куће. Уз главни фабулативни ток, грађен  од искуства у љупком острвском месту на Јадрану, у коме непогрешиво препознајемо Малинску на Крку, преплићу се прекрасне нити финих поређења, метафора и контраста, показујући да се лепота прве љубави између Калине, девојчице са копна, и Стефана, симпатичног локалног момка, може претопити са лепотом морске звезде, рибе ластавице, неухватљиве шкољке, подводног коњица и шума мора. Роман одсликава дамаре младе Калине кроз горко-слатки укус првих пољубаца, заноса, разочарања и тврдоглавог поноса, али је обогаћен мирисом олеандра и соли, колорисан свим нијансама таласа и сунчевог сјаја на води. И док Ђурђићев рафинисани песнички сензибилитет делу даје снажан лиризам и фини естетицизам, књига се чита нетремице, а у њу урања као у топло јулско море на заласку сунца.

Предтекст романа Укус првих пољубаца проналазимо у причи „Калина путује на море” из Ђурђићеве збирке Калина и морски коњиц, коју је аутор благо изменио и дао јој значај инивијалног поглавља. Смештени у оквир случајног сусрета у возу, омеђени стидом и различитим станицама на којима силазе, Калина и Данило нижу контраст бујице неизговорених жеља за дружењем и равног тока ћутње, да би се срели најпре у Калинином луцидном сну у сфери месечине и звезда, а потом и у финишу романа ‒ збиља и упознали у стварном, школском окружењу, са потенцијалом друге љубави. Аутор је наслов дела, као и неке карактерне црте главне јунакиње преузео из песме „Дјевојка из мога краја” Арсена Дедића, која се попут лајтмотива разлеже не само приморском ривом, већ и унутрашњим појем који спаја мајку и ћерку, и која хоће и може да лечи. Ђурђић је тако имагинарну и неименовану Арсенову девојку пренео у своју именовану наследницу, која снева у вагону, уз укоснице носи и со у коси, а укус/окус првих пољубаца, налик на укус оскоруша, прати отимањем од детињства ка младости, али и пркосом који од тинејџерског неспоразума води ка бродолому прве љубави са Стефаном.

У лику Стефана препознаћемо све оне шармантне младе приморце са чамаца и лучица, којима не могу одолети љупке гошће из континенталних крајева, али он ипак није представљен једнострано. Стопљен са крајоликом у коме живи, Стефан учи Калину да открије и цени лепоте морског дна, да се у њега загледа и да не одустане од своје властите седефне руже, шкољке блиставе лепоте. Мотив шкољке је повезан и са отварањем Калининог најскривенијег блага, способности да воли, а бисер постаје брижљиво грађено и скривено девојаштво које чека да засија пуним сјајем и обзнани се у контексту емотивно-чулног искуства првог пољупца. Поклањајући кутијицу са три тешко ухватљива морска коњица, Стефан јој указује пажњу на оригиналан начин, коме већина његових вршњака ипак није склона, бивајући тако префињени млади џентлмен на један врло оригиналан начин. Прича „Калина и морски коњиц” уводила је сусрет знатно млађе истоимене девојчице са овим загонетним морским бићем кроз забаван подводни дијалог, али у оквирима омладинског романа, досезање овог необичног створа склоног камуфлажи симболички постаје досезање најскривенијег кутка сопства које се непрекидно мења у процесу одрастања.

Но, два млада и у љубави врло неискусна бића носе крхкост и рањивост нежних година; Калина осећа стид од очевог погледа и није спремна да са породицом подели ново емотивно искуство, а Стефан не уме да постави границе према дрској каћиперки Нини. Не знајући на који начин да превазиђу конфликт узрокован неспоразумом, зашавши у зоне неразумевања и непромишљања, Калина и Стефан излазе из клишеа краја летње љубави услед повратка кући; она је окончана знатно раније због дубљих и сложенијих околности.

Позиционирани у епизодне ликове, Валери, Ивоне и Џони, Калинини и Стефанови морски пријатељи, формирају вршњачку дружину, која је пожељан и потребан оквир у временима изразитог неговања индивидуализма и егоцентризма у васпитавању младих. Повлачење Калине из вршњачког круга, узроковано појавом наметљивице Нине Симоновић, девојчице исувише дрског и слободног понашања, код вршњака изазива потребну забринутост ‒ аутор на тај начин истиче значај емпатијског односа и подршке. Хумористичка сцена са девојчицама чије су се укоснице уплеле у локалном маркету уводи опште место замене идентичних близанаца и њиховог контрастирања ‒ Калина упознаје Нинину сестру Ларису, коју одликују скромност, пристојност и дружељубивост, особине посве опозитне једнојајчаној близнакињи Нини.

Породица је дата као чврст ослонац, али страх младог бића од осуде родитеља и свест родитеља што им дете ипак иде путем иницијације у младост, благо дисхармонизују идиличан однос и упућују на разговор и разумевање као начин да се ово, код тинејџера често стање, ипак превлада.Такође, у лику комшија Луције и Јакова, запажамо склад породичног пријатељства и пријатан оквир одраслих и деце. Уз визуелне и олфакторне слике медитеранског поднебља, посебно треба истаћи и појаву Лакија, умиљатог шкотског овчара, у коме је Ђурђић представио свог омиљеног љубимца, јунака приче „Лаки” из књиге Лето без Веронике. Мотив рибарења у поглављу „Морска ластавица”, као и описи зове и приморске флоре и фауне имају несумњиво едукативни карактер ‒ млади реципијент учи кроз кратка, а занимљива објашњења, стилски уобличена научнопопуларним стилом, која подсећају на одреднице из природњачких енциклопедија за децу и младе. Деца се тако мотивишу да спознају оно што је необично, ретко и вредно ‒ Калини се отвара призор ретке летеће рибе који мало ко може да улови.

Оквири Медитеранског бревијара Предрага Матвејевића, чувене есејистичке апологије мору, видљиви су у Ђурђићевом доживљају мора као слободе и острва као зоне личне хармоније. Аутор сликовитишћу екстеријера изазива потребу малих читалаца у раскошну Малинску и упознавање Крка, на сличан начин на који то полази за руком Јасминки Петровић у приказу Хвара у роману Лето када сам научила да летим; обе књиге омаж су лепоти и посебности јадранских острва. Ђурђићев лирски наратив у сликању Јадранског мора могао би се упоредити са стилогеном ефектношћу бугарског аутора Александра Секулова у романима Пустоловина на острву птица и Луталица и његови синови, у славу Егеја и Јонског мора. Иако овде није реч о директном односу извора и утицаја, нагласићемо да управо могућност грађења компаративних паралела, тематских, мотивских, композиционих и стилских, у низу наведених дела за децу и младе, даје Укусу првих пољубаца додадну димензију за шира књижевна тумачења, што ово дело несумњиво заслужује.

Аутору смо захвални на збиља прекрасном читалачком искуству, а мотивисани задовољством у тексту који су наши ученици осетили читајући Ђурђићев роман „Кајсије за Хану” и казујући његове стихове за децу и младе, те Укусу првих пољубаца желимо бројна читања, како у ваннаставном контексту, тако и у оквирима изборне лектире или читалачких пројеката. Написати овако леп, емотиван и топао роман уме само неко ко се сунцем, каменом, песком и маслином стопио, а децу уме да откључа неким тајним кључем и покрене фини механизам дечије душе. То је ипак ‒ како би Златан Стипшић Џибони рекао – Тајна в(ј)ештина, коју несумњиво носи песник и проповедач Јовица Ђурђић.