Већ првим читањем, изабране љубавне песме Јовице Ђурђића под насловом „Ко ти је украо звезде из очију“, размеђиле су се на  песме невиности и песме страсти. Та, могу слободно рећи, условна подела, најјаче утемељење има на контрасту као доминантном поетском поступку, али и у песниковом избору поетских мотива и лирског објекта о којем је реч, као и о релацији коју он успоставља са  оном коју опева. Из тих избора и релација произлазе основно  осећање и атмосфера, поетска мисао и поента. Песников љубавни идеал једнако је и девојчица на прагу женства, као и зрела сензуална жена која изазива и подстиче мушкарчеву еротску жељу. Тај идеал је оваплоћен како у бићу али и у одређеним реалним и измаштаним манифестацијама и поступцима: у безименој драгој, некадашњој девојци, у фаталној жени, садашњој супрузи, али исто тако и у љубавном сну, заводљивости греха,  песниковој опчињености игром,  жеђи, светлости, рукама и телу жене, начину на који скида хаљину, плива, спава, љуби, ћути, сања.

Песме невиности и песме страсти засноване су на дијаметрално супротним доживљајима љубави; од платонске, у повоју, детиње невине и чисте, преко изразито телесне, еротичне, ускипелих чула и разбуктале жеље, до потпуно оствареног партнерског односа зрелих људи и супружничке љубави.  Такође, тај контраст подвлачи и сам лирски субјекат када о жени и љубави пева у првом лицу или када у трећем лицу кроз објективни непристрасни глас даје своје виђење  женског доживљаја љубави.

У својим првим песничким остварењима Јовица Ђурђић се представља као песник нежности, чежње и сновиђења, првих љубавних подстицаја. У њима често користи астралне и цветне мотиве, симболику воде и ветра и белу боју како би дочарао чистоту бића које још није напустило детињство и пригрлило младост; телесну стидљивост, одсуство додира у којем се срећу  предосећаји љубави и наговештаји жеље (у песмама Белешка о девојчици / дише мала кошута далеких предела; Девојка и језеро / заиста, зрачна и чиста лепота; Девојчица скупља своја колена / Девојчица скупља своја бела колена / Два грумена светлости, две капље нежности. Убедљиве су песме о девојчицама у којима лето, море, сунце буде до тада непознате и неименоване немире, подстичу дамарање срца, у којима љубав има само обрисе али не и конкретну дефиницију; то је период између детињства и девојаштва у којем се назире почетак свести о законима тела и његовим жељама и које се, поређене са сочношћу зрелог воћа, наранџастог и црвеног, из детета преображавају у жене као у песмама;  Дозревање девојчице / процветавала као цвет вишње; Ерос у трави / Ни девојчица ни жена је она; Белешка о девојчици / зрела ко наранџа, ко јужно воће.

Страст и занос посебно су обележили песме Драга, Опојни грех, Географија тела, Галеб у телу жене, Једна љубав. Изузетну песничку посвету жени као супрузи и стубу куће и породице налазимо у песми Жена на прагу у којој песник вољену жену пореди са звездом: Жена на прагу куће/ Као сјајна звезда на небу / Једва чекам да уђем / И загрлим звезду. Жена је симбол и земаљског и небеског, она је и темељ и ослонац; кућа је небо, а жена поређена са звездом, отелотворење узвишености и лепоте.

И на крају, контрастну композицију Ђурђићеве збирке изабраних љубавих песама  сугерише и време њиховог настајања. Животни тренутак аутора диктира и основно осећање и атмосферу која доминира у песмама. Тако су све песме из младалачког периода прожете динамизмом, док песме настале у зрелијем песниковом добу имају један песимистичан призвук проживљеног и искуственог, у којем је љубав мање екстатични доживљај душе и тела а више размишљање о њој.

Јовица Ђурђић је своја поетска промишљања о најлепшем и најпотпунијем емотивном доживљају – љубави, оденуо и у слободни и у везани стих и са оба добро влада. Читалац се среће са строго организованим дистисима, складном асиметријом терцина, компактношћу и мелодичношћу сонета, али и са наизменично и елиптичним и распричаним песмама којима одсуство риме не одузима ништа од мисаоне заокружености и језичке раскоши. У збирци су приметне и краће песме у прози  – Зрнца соли, Море је тако младо, Љубила си песника, Млади песник, чије је основно осећање сета, са поентом о пролазности свега, па  и љубави.

Тежиште у Ђурђићевим љубавним песмама почива на симболици светлости, месечине, сунца, воде, ватре, дубина, тишине, мора, таласа, цвета, сна, боја. Песник често спаја наизглед неспојиве особине и појмове у оксимороне – девојци се обраћа са лепа животиње крвожеднице / глади моја непресушна; у опису њеног изгледа доминирају рукописи румених усана / коса црна и дуга као чекање / згуснути мирис твоје раскоши / драга моја има очи као капи кише у ружи. Песник бележи њена стања, песмом задржава интимне тренутке  и претвора их у трајање / Она је ћутала и гледала ме немо / Листао је њена бедра од баршуна / Загртала се стидом / Успламтела у пожару.

Највећи број Ђурђићевих песама обојен је сетом, а мисао о пролазности  је поента већег броја његових песама. Иако је љубав углавном Ерос, она се често претвара и у своју супротност, Танатос (у песми Слап / несанице нас муче док старимо / мислећи на смрт и пут / слутимо слап светлости који нас /злослутно заноси и уништава. Или у песми После пола века / Сећања сежу далеко /А заборав још даље.

Та свест о пролазности свега – младости, лепоте, страсти, љубави, живота (као нпр. у песми Лабуд где пролазност није само мисао него физички нестанак); тај фини, нијансирани, дозирани песимизампесников, присутан и у тренуцима највећих емотивних и телесних заноса, најизразитији је у четири песме циклуса  Сан:

Као нежне нити затегнути смо / Између сна и љубави  

Записујем овај тренутак / Пре сваког сна пре горчине

Часови су то кад се душа / Пуни као врч тескобом и тугом / Сами смо о сами смо

Лелујамо кроз овај живот

Отупљених зена чекамо опроштај / Боје смрти какве ли су

Песме из збирке „Ко ти је украо звезде из очију“ писао је Јовица Ђурђић, песник, очаравајуће сневан и отрежњујуће будан; писао је срећан, заљубљен, вољен, остављен и разочаран мушкарац; писала су искуства и маштања, животни успеси и падови. Иако на моменте поједини стихови просевну лошим слутњама и мраком, Светлост је ипак избор којим се управља и којем плови песников поетски брод. Она је оличена у сунцу, месечини, звездама, ветру, винограду али и у капи кише, вина, речном слапу, тишини, девојачком оку. Светлост је и грумен и чудесна и у даљини. Она је и Жена и Лепота и Љубав и сам Живот – његов смисао и бесмисао, пролазност и вечност,  које већ хиљадама година ствараоци – уметници настоје да зауставе у времену, оваплоте, учине ванвременским и тако заузму комадић Бесмртности у свеколиком Трајању: Говорим те светлости незнана / Говорим да бих те наедживео.