Шта лепше пружити читаоцу на дар него љубав? Ђурђић повлачи гудало и ствара сугестивне, на моменте веома чулне и експресивне, а на моменте мисаоне и готово надреалне тонове о љубави. Отиснувши се богатим песничким сликама у потрагу за овом тајном, преда мном се оформио стиховани портрет жене. Песник-авантуриста истражује и не познаје границе, како технички, тако и стилски.

Две су главне тематске нити кроз које развија портрет жене. Прва је девојчица, друга – зрела жена. Међутим, и једна и друга су недокучиве, у непрестаном преплитању. Док је прва симбол остварења телесног сусрета између мушкарца и жене, друга је подсетник о пролазности, химера која се преображава дражећи га и одбијајући истовремено. Песников аватар, лирски субјекат, креће се од младог мушкарца у пуној снази, који уводи „девојчицу“ у свет љубави, до посматрача који никада до краја не успева да освоји „жену“. Успињући се да пробуди „грлице“ у њој, да поврати „девојчицу“, изнова доживљава метафоричку смрт и ускрснуће: „Жено, четири ноћи поново се рађам и умирем/“ и тиме модернистички затвара вечити круг понављања.

Кључни мотив Ђурђићеве поезије јесте море. Оно повезује две слике жене у једну; оно је извор радости и бола и начин остварења једног од најприсутнијих топоса љубавне поезије, њене ефемерности. „Што више узима [жену], више јој се даје. Симболично она у себи крије птицу, архетип мушкости и неухватљиву есенцију жене, којој може само да се приближи, али никад да је досегне.

Стиховно и технички разноврсна, идејно и мотивски изазовна, композиционо беспрекорна, Ђурђићева поетика представља богату књижевну ризницу. Песник је мајстор у грађењу сонета, који поштују сопствену риму, али не преза од опробавања и у другим формама, поигравања слободним стихом, двостихом, као и изостављањем интерпункције. На самом крају, љубав је виђена кроз очи песника, а жена јесте поезија, што песник и закључује стихом: „Говорио сам: младости љубим ти рамена/(Најлепше од свега цвет су и жена)/“.

Дакле, љубав у Ђурђића је боје багрема, обасјана златом позног лета, мирише на боровину и несагледива је као река. Као и сви елементи природе, у сталном је протоку и мењању, а љубавници, саздани од воде и звезда, на крају сваког лета „растачу [се] у со“. Ипак, лепота јесте у игри, у дозивању и човековој, односно песниковој непресушној потреби да ухвати тренутак и дарује га читаоцу, јер ко је ближи звездама до песника.