Стихови Јовице Ђурђића су пут до саме бити поезије. Они воде до извора душе, места ког походе музе, где се рађа занос, а љубав и природа стапају у једно и одлазе у вечност. Испреплетани снови, пејзажи, исконска лепота и песничка жудња, кроз милозвучност речи, ненаметљиво лебде космосом Ђурђићеве поезије. У средишту његовог песничког врта је љубав, а његов најлепши цвет је ЖЕНА, вечита и тајанствена, као и сама поезија.

Читање поезије Јовице Ђурђића, својеврсно је путовање по тајновитим пределима душе, украшено чудесним пејзажима које је природа насликала, а надахнути песник описао. Једино песник може да опише тишину. Једино из његовог пера проговара лепота из које се распламсава ЉУБАВ.