О ИЗБОРУ ЉУБАВНЕ ПОЕЗИЈЕ ЈОВИЦЕ ЂУРЂИЋА
Љубавна тематика је трајна преокупација Јовице Ђурђића. То је видљиво не само у његовим збиркама поезије него и у појединим прозним дјелима намијењеним читаоцима свих узраста. А прави доказ ауторове опсједнутости том тематиком је његов избор љубавне поезије под насловом Ко ти је украо звезде из очију, који представља круну вишедеценијског Ђурђићевог пјевања.
Љубавном лириком Ђурђић је свијет обојио свијетлим и њежним бојама и учинио га много љепшим од постојећег. У средишту тог свијета је жена са свим својим физичким и душевним дражима. Она је симбол љепоте и смисао живота. Највеће и најпостојаније пјесникове животне радости проистичу из љубави према жени, која је у његовој пјесми, најчешће, стварна, видљива и доступна, а, тек понекад, снивана и узнесена до анђеоске чедности:
„Бела као водени цвет
Толико млада и нежна
Ни у песму не смем
Да је уведем.“
(Пјесма: Звезде на узглављу)
Најљепше Ђурђићеве љубавне пјесме посвећене су особама које тек стасавају у жене и које пјесник именује деминутивом дјевојчице. Оне су у бурној фази развоја у којој се у људском бићу сударају нагони са разумом, страсти са страхом, снови са реалношћу. У необичним погледима, младалачким кретњама и само том узрасту својственим осмијесима пјесник открива и објелодањује немјерљиву енргију младости, раскош неодољиве љепоте као и тек наговијештену еротичност. Мада у љубавној пјесми аутор еротско није скривао, он га нигдје није пренаглашавао нити вулгаризовао.
У збирци Ко ти је украо звезде из очију највећи број пјесама испјеван је у традиционалном моделу – у сонетној форми и везаним стихом. Иако је сонет врло захтјевна форма пјесме, Ђурђић је показао праву вјештину у остваривању норми које она тражи. Али, и кад опијева љубав у краћим пјесмама од само неколико стихова или дужим од више пјевања, аутор остаје досљедан у настојању да његова пјесма буде битан садржај живота. Без обзира на то да ли су писане везаним или слободним стихом, у њима су надахнуто исказана љубавна осјећања са искреном ауторовом намјером да их вјерно пренесе реципијенту. То најбоље потврђују Ђурђићеве дуже пјесме: Пољупци, пена и песак, Руке вечерњих љубавника и Сан о кошути.
Код пјесника Ђурђића љубавне емоције врхунац достижу у природном амбијенту. То је, најчешће, морска обала са својим благодатима (медитеранским сунцем, топлом и сланом водом, мирисом алги, врућим пијеском, боровом хладовином и, неизоставним, маслинама и наранџама. А ако је ријеч о континенталном крајолику, то су онда обале језерȃ са богатом вегетацијом и бистрих ријекȃ које протичу предјелима обраслим раскошним зеленилом.
Могло би се закључити да природа својим чарима увелико подстиче и разгоријева љубавни жар младих парова који се у тим посебним приликама потпуно расцвјетавају и, лаки као латице цвијета, упловљавају у обасјане просторе среће.