Ђурђићева лирика говори о снази и манифестацијама љубави. У њој  елементи и читава природа учествују у љубавним радостима и заносима. Овај доживљај толико је јак да призива сведоке и помагаче у свему што је у окружењу. Тако море, жало, сунце, ветар, птице нису само декор већ свако од њих подржава и даје допринос општем складу тренутака (и часова) у којима су двоје заљубљених једини на свету. Ова усредсређеност има посебну снагу да уочава детаље, око налази лепоту у њима, а свест о свету као целини губи се и постаје само кутак који прима љубавнике.

Ђурђић слави лепоту девојке и младе жене, њихову нежност, стидљивост  и преданост уживањима. Облици тела и душе у том контексту извори су његове инспирације и он у својим сонетима, катренима и терцинама варира одушевљење заљубљеног човека коме је једна особа читав космос. Песник тражи одговоре на ову занесеност и зато анализира покрете, сјај у оку, тајне знаке љубави, говор тела, како би потврдио тачност избора.

Истовремено, у тим тренуцима он развија способност да види невидљиво, да чује звуке изазване измаштаним појавама, да чулне утиске тумачи наклоношћу богова. Свест о пролазности постоји, али је махом у другом плану. Као нешто што се подразумева, далеко је, те није вредна помињања. Песник тражи лепоту у свему, она га инспирише, ствара пријатне утиске и мисли, чека да се мириси и нежност претворе у ватру и да се пољупцима поново „не зна крај ни почетак“.

Лирски канцонијер Јовице Ђурђића има одлике познавања свестке поезије, и лепу осећајност и елеганцију. Његов песнички исказ суптилан је  и представља резултат једне естетике нежности и профињености. Из тог разлога успоставља се и умеће изостављања сувишног, оптерећујућег и баналног. Збирка је целовита и ретроспективно даје утисак о песниковом развоју и интересовањима кроз време.