ЈЕЛИНА ЂУРКОВИЋ:

Има пјесника који напишу стотине и стотине пјесама и укориче их у десетине збирки, а ипак се за њих може рећи да су написали једну једину књигу. То се дешава онда, када срећно изабрани грумен злата – велика тема, озрачи сваки написани текст, када постане и извор и главни ток и утока мисли, емоције и животног креда, једном ријечју, суштине бића. Таква једна велика тема, тема љубави, испуњава сваку пјесму Јовице Ђурђића у овој књизи, а по основној емоцији могла би се назвати књига радости живота. По распореду пјесама и циклуса пјесама, види се да је то јединствен пјеснички запис о љубави у времнском распону од ране младости до зреле мушке доби, од освојене слободе хипи-покрета седамдесетих у нас и права да се еротика у пјевање о љубави усели као нова освојена чар, до сјетних тонова стишане зрелости, али не и еротски ускраћене. Еротска чаролија траје и опстаје у повишеном тону као неистрошива енергија, као сама градивна магма у мноштву појавних облика и обриса, чулних и имагинарних. Све их повезује и у све се уткива жена: дјевојчица, тек освијешћена дјевојка, зрела жена – и свака на свој начин мушкарцу бива непресушна радост давања и примања, радост љубавног заноса као свемоћног Ероса – неупитног и блиског. Зато у Ђурђићевој љубавној поезији нема тамних тонова, нема болних тема растанка, нема туге, нема жалопојки и кењкања због пропуштеног нечега – нема примисли о пролазности и трошности живота, нема пада у Танатос. Зато је ово књига животне радости, испуњена љубављу „у безброј облика“ (Д. Максимовић), испуњена и озрачена соларном енергијом у оној мјери у којој је сам пјесник посједује. А, има је, има!