МАГИСТРАЛЕ У КОШМАРУ УРБАНИЗМА И МЕХАНИКЕ
/Јовица Ђурђић: „ЛАРИСА“ – Ријека, 1974/
У посебном издању Ријечког књижевног и научног друштва појавила се ове године збирка љубавне поезије: Лариса пјесника Јовице Ђурђића.
Јовица Ђурђић је носилац неколико књижевних награда од којих је и награда Фонда „Drago Gervais” (Драго Жерве) Ријека коју је добио за ову збирку 1973. године.
На нашем књижевном небу, које је последњих година затрпано облацима разних стихотворстава, Лариса Јовице Ђурђића свијетли сјајем љубави љепоте као Венера, заштитница мајки, жена, дјевојака, младића и пјесника – као чиста звијезда.
Из безобзирности и алијенације што нам је доноси урбани и механизирани свијет с Ларисом путујемо, у трену љубавног чувства; у чисте воде, у немуште пјесме стабала распаљених ватром љубави и цвијећа до пространстава „питомог звериња“. Ови стихови и опјеви се доимају попут најпробранијег цвијећа поезије старих оријенталних твораца стиха и мисли.
Ђурђић је мајстор за синтезу мисли и риме које сложене у зналачки одабрани љубавни тренутак прелазе у чисту љепоту.
Ко је Лариса Јовице Ђурђића?
Лариса је љубав! Отрцана превазиђена или вјечна тема? У Јовице Ђурђића књизи вјечна јер је опјевана са заносом заљубљеника и вјештином бесмртног зналца. Цијела непатворена, чиста и урбанизацијом неојађена природа збори и љуби латицом цвијета као усном дјевојке, распојасава се љепотом грозда и пјева струном сунца. Она долази с мирисом биља и не одлази; траје у јутру, у ноћи, у мају, у чекању и ванвремену. У „врту иза птица“, у свеколиком рађању и величанственом уресу бесмртности Озирисове.
„Не могу више да те измишљам у освит зора
Идем да уберем петељку љубави кроз пролећа“
Јовица Ђурђић је имао храбрости да пером узбурка море једне теме која је давна као човјеково постојање. У тој узбурканости валови се на врелу живота пољубише са сунцем. Роди се човјек с поновљеном вјером у љубав и љепоту и с новом надом да чини нешто велико толико пута речено и учињено али бесконачно. У тој бесконачности љубав осмишљује човјекове немире, лутања и хтијења.
„Сонетни венац“ који у овој књизи стоји као други дио иза првог „У телу и мастилу“, саткан је од цвијећа бесмртне љубави.
Данашњи темпо и сонетни венац! Па што?! Колики је пут од Петрарке преко небројено много пјесника са Шекспиром и Рилкеом све до Јовице Ђурђића. Каква поредба?! Рећи ће строги „критичари“. Зашто не, ни Петрарка ни ини други нису измислили љубав јер је она велика као живот и бесконачна као смрт, непоновљива ако је права – једно море на коме има мјеста за све лађаре и бродоломце од којих два једнака не постоје.
Лађа Јовице Ђурђића плови с љиљаном љубави насупрот црне гусарске крпе у правцу љубави на којој величанственим пламеном горе пољупци и звијезде.
Из кошмара урбанизма и механике човјек израста до нових планета. Узрок тог раста, као и свега што чинимо, била је, јест и остаће само љубав. Она у овој књизи расте као цвијет којим се можемо закити на сваком путу воље, хтијења и смисла – да нас бесмисао и отуђење не обезвремени.