МИРИС МОРА У КОСИ ЖЕНЕ

(Јовица Ђурђић: Ко ти је украо звезде из очију, избор љубавне поезије, 2021)

Објавивши до сада више од двадесет књига поезије и прозе, као и Изабрана дјела (20120), Јовица Ђурђић с правом је заступљен у више антологија и избора савременог српског стваралаштва. Прву књигу „Уснула девојка“ (пјесме), објавио је у тада престижној издавачкој кући „Свјетлост“ Сарајево 1974. године  најавивши озбиљан улазак у свијет књижевности.

Књига „Ко ти је украо звезде из очију“ представља избор љубавне поезије писане у сонетној форми, те везаним и слободним стихом. Моју пажњу су посебно привукле поетске слике у пјесмама писаним у сонетној форми, па ће и мој осврт на књигу бити у складу са тим запажањима. Поетска љубавна „клица“ рађа се по рођењу да би временом, ширећи се до имагинације, прерасла и самог пјесника, што свакако треба позитивно окарактерисати. У нешто више од 20 пјесама сонета, осјете се поетски путеви и „стицање свијести“ о њима; наизмјенично се смјењују киша и сунце које „опет точи“. Чак и када су здружени, киша личи на „златна зрна“, и тако бива подстицај за премоштавање у више вриједности, у „зрачну и чисту лепоту“.

Пјесникова драга се најчешће налази  у природном и топлом окружењу, у пјесниковој младости, подједнако усплахирено и емотивно  као и у зрелом добу… У мору, у купицама морске пјене, у траговима сјене, утишаном прдвечерју или морском приобаљу. Ипак, понекад је изван реалног свијета, али богатство пјесниковог доживљаја претвара га у реални и обрнуто: „Кад зажели запали усном ново сунце / И танким га рукама скине с висина“ („Драга“). Лијепа поетска слика, чиста и непатворена, и рекла бих са добром „временском перспективом“.

У пјесми „Мир, море, сан“, да би дочарао све насловљено, успоставља свој свијет: „собу над морем“, „сто, књиге, јабуке, трагове сене“… опредмећене у шуми, птици, пољу… Послије свега су најњежнији сусрети са вољеном, стапањем у једно, у љубав… дозвољавајући Свјетлости да попут витког моста споји неспојиво. Љубав је спој реалног и иреалног. Одвојене једна од друге губе многе нијансе љепоте и сањарије. И сам Е. Башлар у књизи „Поетика сањарије“ каже: „Љубав никад није престајала да се изражава, а изражава се утолико боље, уколико је поетичније снивана. Сањарије двију осамљених душа припремају сласт љубави.“

За Ђурђића вода је скоро митско биће, а жене су често дјевојчице. На тај начин успоставља присност, приближавајући вишеслојност обостраних емоција, јер из дланова јој „излијећу галебови“, сунце је оборено у мишице, мирују срне у пољу, у тијелу дише кошута и дозријева наранџа. Да би се сачувао однос унутрашње са вањском равнотежом, за пјесника је веома важно сачувати се у постојећем тренутку, не губити наду упркос „буђењу поезије“ у тијелу док лута градилиштем пуним великих рана. А шта је то заправо за Ђурђића градилиште, ако је ријеч о љубави?

Дакако, жена је живо градилиште које се мора његовати и одржавати свакодневно, не као издвојени сегмент, него као вишезначни смисао живљења. Жена је у самом средишту живота, мала трешњина грудва, освјетљење свијета, његова бол и усхићење, распоред слика на великом животном платну преко кога се непрестано крећу: звук, музика, вода, море које пјени… Жена је јутро у трави, свјетлост у зјени, „топот морског коњаника преко хридине“, крик галеба… Непосредна и љупка, усхићена баш онаква каквом је доживљава  и сам пјесник Ј. Ђурђић.

„Буде се млади ветрови из својих забити, / Поливачи, сањачи и ноћни љубавници / Заслепљени мађијама светлости. У бити / Ми заборављени на дну једног века, / чекамо ко на некој непознатој станици / Јутарња да нас некуд понесе река“.

Жена је мирис биља, круница љиљана, звијезда пратиља, мисли на цвијету… јер како каже у пјесми „Долазиш с мирисом биља“: „Тебе љубе птице тебе љубе беле крунице / Ја несрећни јелен умро сам у давном лету“. Ако је жена све то, лирска јунакиња и „везивно ткиво“ на животној кожи, онда је и лирски субјекат „на свему стара зеленкаста патина“ и зора која јој на уснама свањива, стражар њеног тијела док спава, сплавар љубави и префињености.

Ј. Ђурђић тоналитет пјесмама даје својом благошћу, отменошћу и свеприсутном хармонијом, јер стријепи за „две мајушне птице“ стидљиво скривене испод хаљине, стријепи за Свјетлост у коси, и њеним невиним рукама као њежним „цветовима јутра“; за први плес и први пољубац, свјестан да ће изненада једнога дана на све то да се „спусти завеса“ („Девојчица“). Није пјесникова сањарија што осјећа да кољена његове изабранице миришу на метвицу, јер „ни девојчица ни жена је она“ („Ерос у трави“), него потврда присутности самосвијести лирског субјекта, те брижности и искрености које долазе из унутрашњих осјећаја спутавајући властиту динамику.

И као што каже Лорка у пјесми „Невјерна жена“: „И поведох је ја до ријеке… / Она скиде вео са себе / Ја опасач са револвером / Она јелеке свилене…“, тако и Ђурђић у пјесми „Једна љубав“ на сличан начин екранизује лирску причу: „Скинула је веома полако ланену хаљину / И положила на песак…“ Податне усне нису могле пореметити шум мора „Због тога што смо се волели, / Руке ће ми поломити њена љубоморна браћа. Али / ништа не може да спречи нашу љубав!“ Такав интуитивни приступ, наизглед постигнут у једноставности да се уочити код Радослава Златановића, пјесника рођеног на Косову и Метохији, посебно када је ријеч о женама из митологије. Тако у пјесми „Младо подне“ каже: „ (…) Јер могу срести једну жену / И могу је љубити у колиби поред реке / И могу да се тучем с њеним мужем…“

Пјесник са драгом гради кућу („Кућа сна“), довољно увјерљиво од чврстих елемената, идеја и снова, натапану знојем и водом истовремено. Предметом пјесничког истраживања бива оно што остаје послије свега, „Кућа сна“ из које гледају „зреле плодове / Наспрам сунца и / Мора“.  Зашто баш ријеч „зреле“, када је могла да буде и нека друга, на примјер: зелене. Ријеч „зреле“, перцепцијски дјелује увјерљивије, трајније… симболизујући озбиљну, зрелу љубав. Наизмјенично у пјесмама се преплићу „ране и касне љубави“, па не чуди повремено суаочавање са благом меланхолијом, која се углавном јавља када се сјећа прошлости. Мада се радо сјећа тих успомена са потпуном усклађеношћу са срцем и љубавним доживљајем тога времена. „Притишће нас једна стена. Стабла нарасла, / Витка црногорица, из наших зена плавих“ („Лето које измиче“).

Из душе дјечака тек замомченог, посматра дјевојчицу, видјевши је међу младим стаблима бреза, цвату трешње, под облацима који се споро прикрадају између јасенова, састављајући измаштане слике природе у коју смјешта „дјевојчицу“ као у своје око посматрача који је воли сакривен иза неког стабла, не прилазећи јој иако осјећа да је у његовој власти и посједу. Сјећа се чекања, чак и послије пола вијека, да изађе у шетњу градом с дјевојком , њеног мириса као да је „цвјетна ливада“; сјећа се „прштања“ цвјетова вишње, „уцвалог глога у међи“, „лековитог даха липе“… И Перо Зубац у рецензији књиге примјећује да су „девојчице увијек стидљиво описиване, чак и кад пјесма зазвучи еротским набојем“.

Ови лирски пејзажи само су потврда неизоставности флоре у доживљеној човјековој моћи свијета унутар и изван себе. Као поента свега доминирају унутрашњи процеси, освијетљени у пишчевом доживљају, из кога симболично перципира смисао постојања. Само судбина лирског субјекта, разликује се од свеколиког живота. Ново доба је плодно тијело за буђење старог, с тим што ново поново „оживљава старо доба“, па макар и послије пола вијека, као што каже у истоименој пјесми.

На разним путовањима, готово да су настајале фине лирске приче, а произвела их је добра моћ запажања („Жена с очима боје бадема“), и увјерљива метафора. Радост говорења се испољава путевима запажања док лагано путује аутобусом или другим превозним средством користећи се својом непосредношћу. Између опажајног и стварног су ријечи које везују стихове, преплићући се уоколо опкољавајући важне тренутке за настанак поезије. Пјесник их ослушкује моћима ријечи (јер ријечи су моћ), успијева кроз пјесму да потврди њихове вриједности.

Жена у књизи изабране Ђурђићеве поезије „Ко ти је украо звезде из очију“, јест истанчана лирика пуног поштовања, које има моћ магије, и на тај начин мотивише не само пјесника о коме је ријеч, који је жену уздигао до самих небеских висина, него и читаоце. Стога, надам се да ће многе пјесме из ове књиге наћи своје мјесто у савременим антологијама српске поезије.

Симболика која је снажно утиснута у говор природе и тијела освјежила је ово пјесничко ткање и жељу да му се послије читања поново вратимо као у животно обиље.