О изабраним љубавним песмама Јовице Ђурђића КО ТИ ЈЕ УКРАО ЗВЕЗДЕ ИЗ ОЧИЈУ

Писати о љубавним песмама није лако из два разлога: постоји опасност да говор о њима зазвучи као ређање утисака и општих места, а друго, никада писање не може у потпуности дочарати ону тајанствену измаглицу лепоте и смисла који су својствени песмама појединог песника као његов непоновљив отисак. То свакако важи и за љубавну поезију књижевника Јовице Ђурђића. Но ипак, покушаћу да приближим његову књигу како себи тако и читаоцима.

Овај избор љубавне поезије богат је тематски, стилски, метрички. Као море што је богато живим светом… А само море нашло се као позорница љубави у многим песмама ове књиге. Исијава из њих светлост и мирис мора, сјај песка и зрнаца соли, исијава то све удружено са лепотом жене, која је негде девојчица, а негде млада жена. Светлост природе и чулна љубав иду заједно, а сама жена личи на боголико створење, на Афродиту или какву безимену богињу љубави која се савршено стапа са морским амбијентом. И не само море, већ природа уопште има важну улогу у овим песмама натопљеним нежном чулношћу. Ту су звезде, трава, ветар, априлско цветање, киша… Сви ови елементи живе природе јесу у сагласју са дозревањем девојчице, са њеним младим телом које песничко око на готово дирљив начин посматра и осећа како се буди и сазрева за љубав и прве нежности. Естетичка категорија љупког насељава многе песма где је тема љубав и сазревање девојчице (једна се песма и зове „Љупко тело“), док се може рећи да естетичка категорија лепог одликује оне песме где је реч о младој, али телесно и емотивно формираној жени.

Осим светлошћу сунца и природе, натопљена је ова поезија и мирисима и осталим чулним сензацијама; отуд богате и развијене метафоре (на пример „немиран беше галеб њених бедара“), отуд и синестезије и остале слике (као „љубичасти сјај душе“), а и поређења су несвакидашња и лепа. Честе су и апострофе, обраћања девојчици или жени. Негде је неименована драга, негде постоји име женске особе о којој песнички субјект пева (Лариса, Ана), док понегде се јављају он и она као јунаци љубавне позорнице (песма „Жена у модром“). Невиност и страст, „нежност и ватра“ (како стоји у једној песми), али и нека тајна која лебди, нека фина осећајност обележје су овог избора љубавне поезије Јовице Ђурђића.

Постоји, додуше, и меланхолија, блага сета у неким песмама, услед пролазности лета и сјаја природе („Пепео згаслог лета“), и опште пролазности (у једној се песми лирски субјект пита шта ће у будућности бити са оним витким и младим женама које шетају морском обалом), негде је и сета услед растанка, али и једна посебна сета бодлеровског типа, кад песнички субјект види девојку у пролазу која за трептај ока мине (песма „У парку Мањеж“).

Као што је шаролика скала осећања поводом љубави и женског тела, тако је шаролика и метричка страна ове поезије. Постоје песме у катренима, терцетима, дистисима, слободном стиху… Постоји чак и песма коју граде само два стиха, „Сада знам“, где лирски субјект обзнањује: „Најљубавнију песму љубави / Написали смо уснама“. Бројни су и сонети, мајсторски грађени, који плене оном сонетном дражи звука стопљеног са финим сликама… Ту су чак и песме прозног ритма („Млади песник“ или „Зрнца соли“), које помало, атмосфером или ритмом лирске прозе,  дозивају Персове Мореказе… Неке су песме, опет, грађене као поеме, и чини их више малих песама то јест делова  означених бројевима (на пример „Лепе жене“ или „Пољупци, пена, песак“), које развијају неку лирску причу или онеобичену слику повезану са женским телом и љубављу.

А као што су дугине боје лепе и посебне по себи а опет се сливају у једнинствену појаву, дугу, тако се и песме Јовице Ђурђића стапају у складну целину која ће својим лирским дисањем, осећајношћу и примамљивом темом свакако привући и оне старије читаоце, познаваоце лепе песничке речи, али и оне младе, тек стасале који ће, и сами жељни љубави и лепоте, на овим страницама пронаћи сличност са неком својом причом или тајном…

Маја Белегишанин