Кроз „Век занесени“ Јовице Ђурђића 

Записујем овај тренутак

пре сваког сна пре горчине

Овако, сасвим искрено и спонтано Јовица Ђурђић свједочи своје тренутке, своје најљепше снове, чежње, испуњене „музиком лишћа“ и разноликим бојама љубави. Биљежи их сонетима, катренима, терцинама, дистисима у једну општу велики пјесму жени, љубви, драгој, чедној „дјевојчици“, која јесте и Сан и Јава. Њој, са којом се „све мање дотиче рукама“, која је мисао, и смисао потребна љубавној пјесми и темељ, окућница и постеља записивачу ових стихова.

Записивач, пјесник, или поетски субјект – јесте сасвим обичан човјек који самог себе пита: „Бејах ли то ја“, поистовјећујћи се са најдивнијим зрацима њених очију, са жедношћу њених уста, са ваздухом у њеним грудима, са давним, савршеним априлом у топлој Будви. Ова књига Јовице Ђурђића, говори нам, да је у љубави могуће све. Она има руке… (чудесне, чудотворке, чежњиве, заводничке), таква пјесникова драга, стојеручица и чуварка, заштитница, заробљеница са записивачем рима, њој исписаних „на дну једног века“, не стари и не мијења се. Стара, колико и поезија, а млада, да пред њеном младошћу и најновији сонет заћути. Или је дуња, или жена? На стопалима доноси тајне првог плеса, право у дванаестерце.

У овој искреној, необичној књизи, пјесник Јовица Ђурђић представља жену у њеној потпуној димензији: психолошки (кроз портрет духа), и како стих свједочи, кроз „географју тела“. Осим географије „тела“, пјесник је оцртао и женин пут, од крокија дјевојчице до умора жене. У тим давним пјесмама, из осамдесетих година сада већ прошлог вијека, у неком познатом и вољеном тијелу жене, скривен је чак и галеб, вјечити симбол отмености, њежности и љепоте.

То су доминантне особине и мотиви којима тежи Ђурђићева поезија. Судар спокоја и ероса, тајне и нескривености, близине и даљине, жудње и чекања – све се слило у једну бујицу. Име јој је жена, или плесачица, или успаванка, изнова дјевојчица, драга.

Пјесникови „истргнути“ и сачувани рукописи сада су у једној књизи. Све љубави јесу само једна. „Реч се у лотос расцвета“ – а ти цвјетови дадоше плода и рода и с почетка златне јесени и у „летима која измичу“. Овакви рукописи су увијек актуелни, и увијек могу да се читају, јер су свједочанство љубави, која спашава, кријепи и чини свијет бољим, љепшим и племенитијим. Због оваквих љубави на трен отћутимо и „мале тужне поетичности“, без којих се не може. Све је то смисао једног пјесничког бивствовања које се објединило, које је толико њежно, лично и опште, да се у њему можемо препознати сви ми, који волимо и који смо заиста вољели.

Милица Бакрач