УЗВИШЕНЕ ПОХВАЛЕ ЛЕПОТИ ЖЕНЕ И ЉУБАВИ ПРЕМА ЊОЈ
Пред читаоцима је књига лепоте, љубави и озарења женском лепотом. Књига изабраних песама Јовице Ђурђића, Ко ти је украо звезде из очију, и дизајном прати лепоту остварену певањем у повишеној екстази усхићења женским бићем, женским телом и страшћу коју појава жене буди.
Жена девојчица која је кадра да ускомеша читав свемир, која се стапа са морем, буди музику и узнемири сву атмосферу оваплоћена је у врло снажној поезији у којој је уз емоционалност доминантна изразита пикторалност.
Песник бди над њом, том заносном Лолитом, над њеним растом, потом је види као звезду на свом кућном прагу и одаје јој хвалу за сваки трепет његовог бића који је произвела, тако да је књига у целини ода женском бићу. Оној тананој лепоти непознатог у жени што спољашња лепота само наговештава. И често је у песмама ухваћен тренутак кад она прераста себе и спонтано открива своју раскош у пориву да се необуздано да.
Сва природа у песмама благо је еротизована, све под небом пламти подобно чистоти обостране жудње за јединством два тела и свемирског споја супротности. Све одише свечаношћу давања и узајамног обожавања што је толико далеко од савременог ниподашатавања младе жене као целине и свођења на објекат.
Тело ти море девојчице а руке валови
Очи боја воде из којих невиност зрачи
Читав мај у коси спава цветни кругови
Од твог даха мени се у свести мрачи
Гледам: из дланова ти излећу галебови
У твојим мишицама оборено сунце дрема
Мирују срне у пољу твојих речи
За тобом процветавају стабла багрема
Под дубоким упливом њене лепоте све се у песнику буди, Ерос експлодира, речи саме долазе и њен портрет се спонатно фомира. У њега се уткивају и духовне и душевне вредности жене као бића које просветљује и надахњује својом тајанственом лепотом:
Витка, на песку топлог лета, лежи драга
Има отворене очи загњурене у небо
Загонетно осмехнута чува своју тајну…
Но, иако је избор пао на песме у којима је занос доминантан, песник ни у таквим моментима не губи из вида пролазност, крхкост среће и трајање лепоте те дискретно изриче стрепњу због тога што зна да тој вечној девојчици ни горчине не могу остати стране. Подсећа на то да ће нужно спознати живот који буди снове, али који је далеко од сна. Да иза свих лепота чека празнина несталности која ни њих неће мимоићи.
Бела као водени цвет
Толико млада и нежна
Ни у песму не смем
Да је уведем…
Почев од раних песама, до оних насталих у зрелом добу песниковог живота, жудња за лепотом жене је стална, жена је центар васељене и песниковог бића. Песник је овде представљен као отворени медиј који свим чулима резонира од додира са женом као инкарнацијом исконског сјаја, ватре и жудње за целином. И то је исказано и звуцима и бојама и укупном синтезом доживљеног и представљеног.
Остају само
Птица у небу, језеро под нама
Та горућа лепота љупког тела
Рукопис из самих нас истргнут…
Жена је својим дражима одувек покретала Ерос у ствараоцима, а Јовица Ђурђић је то маестрално исказао кроз сваку песму ове књиге створене у славу лепоте, страсти, слављења живота „сликајући“ је у свим видовима, и заодевајући је метафорама и симболима: срне, дуње, зреле брескве, јабуке, звезде.
Иако именована различитим именима, то је иста жена, вечна жена у свој раскоши и монументалности њеног тела, најчешће виђеног у медитеранској узаврелој атмосфери, као извор ватре и надахнућа попут оног код Саве Шумановића на чијим сликама су тако складно сједињене снага плотског и спиритуалног. Све песме у овој збирци у којој се жена проглашава Богом љубави и која чак и премашује Божанско, су на једанкој естетској равни. У свима се у раскоши женског бића на известан начин осећа одјек библијске Песме над песмама.
Једном речју, готово свака песма у књизи, Ко ти је украо звезде из очију, је антологијска и након ове књига поезија Јовице Ђурђића би морала наново бити пажљивије проучавана и афирмисана на прави начин јер показује снагу песника да досегне високе уметничке домете.