Јовица Ђурђић: „Ко ти је украо звезде из очију“

ПОЧЕТАК И КРАЈ У ЧИСТОЈ ЧУЛНОСТИ

Лирски субјект песника Јовица Ђурђић посматра жену из непосредне близине или говори из самог пламена еротског. Иде од наговештаја, од наслућене лепоте, до потпуног урањања у њу. У Ђурђићевој лирици могу се наћи трагови поезије од старих кинеских песника до Неруде. Латице цвећа и мека пут, кап вина на усни, ветар који открива колена, кап воде у удолиници тела, зрнца песка по мекој кожи…Чиста чулност је овде  почетак и крај. И све је ту у радости сусрета мушког и женског принципа, исконској и непромењеној. Ђурђићева поезија најчешће оставља по страни садржај љубавних односа и сву ту сложену архитектуру међусобне повезаности и супротстављености, конфликте, састанке и растанке, патњу недостајања. Он је песник оног магнетног поља између полова, оне фине напетости која буди чула и разгорева ватре. У тој ватри готово да од боја, мириса и укуса, понекад и тактилне раскоши, нема места некој дубљој мисаоној пројекцији. Ова лирика служи лепоти и покушава да је сачува од прозаичног уплива свакодневног, истрошеног говора. И у сонету и у строфи и у слободном стиху Ђурђић се труди да не изневери захтеве форме и да нигде не остави непочишћене окрајке и пиљевину који неминовно настају у стваралачком процесу.