Високо дотераних занатских решења, Ђурђић је песник отворене лирске емоције, филигрански оперважених слика и призора у снажном доживљају сопственог Ја.

Фантазмагорични призори детињства и успомена, атмосфера годишњих доба и лепота природе, оплемењени сталном потребом да се изрази болна лепота „ово мало душе“. Затим, учестали мотиви жене и љубави земаљске, у химнично узвишеним осећањима, са проблесцима сете и напонима жудње. Од почетка бављења поезијом, Јовица Ђурђић истрајава у стваралачкој потреби да изрази истину душевности и телесности, лепог као смисла живота. Он показује да вечити узори (Тагоре, Десанка, Антић, Раичковић, Трифуновић, Дедић) могу бити скоро и превазиђени уколико су песме неприкосновено импрегниране личним искуством и свешћу о пласираној емоцији и интими.

Нема сумње, Ђурђић је песник наглашено изражених љубавних осећања, аутор доследан своме поимању песме и света – да ће лепота (читај: поезија) спасити свет. Песник се одупро најразноврснијим искушењима, сцилама и харибдама поетичких и стварносних насртаја, никад не обраћајући пажњу на помодне  „иновације“ у плазу депресивног, ружног и демонског. Увидом у … књиге, али и у изабрана дела Јовице Ђурђића у целини, уверавамо се да је овај анђеоски песник и писац и те како „имао се рашта и родити“.