МЕДОВИНА ЉУБАВНЕ ПОЕЗИЈЕ
Посве особен песник је Јовица Ђурђић. Пре свега, по упорном писању (певању) љубавне поезије. У временима када су тзв. песници почели да се гаде љубавне поезије, да избегавају да је пишу, Ђурђић се целим својим бићем прилепио уз кошницу и саће љубавног пева. Дакле, док је наша тзв. књижевна критика избегавала да пише о песницима попут Ђурђића и уопште узимала у обзир лирску љубавну тему ка релеавнтну, то јест однос мушкарца и жене, и обрнуто, сматрала, гле, превазиђеним и интелектуално нижим степеном, Јовица је сав свој песнички хабитус дао на ту страну, на љубав према жени као сведржитељској нити уметности и живота. Једном ми је Павле Угринов рекао да наши критичари уопште не узимају у обзир, нити о њима пишу, оне писце који се баве љубављу, то јест женама, и природом, затим. Ако су књиге настањене тим двема областима, љубављу (женама) и природом, неће да пишу о њима. Њих занимају, додао је, књиге о Голом отоку, о револуцијама, о политичким турбуленцијама, друштвено-историјским токовима и променама.
А Јовица Ђурђић управо је тај, песник жене и природе, љубави и душе. Цео живот искапа на тим двема темама, и то у крупном плану концентарције. И, што је најпрече, то ради изузетно успешно и квалитетно. Иако је жену опевао са свих страна, она и даље измиче, не само њему, већ свим песницима овога света. То говори колико је то голема, несавладива и вечна тема за праве песнике. Поезија о жени је недопевана, незавршена, она ври и тражи нове експлозије у матерњим језицима диљем планете. Ако песник захвати и деличак истине на ову тему, постигао је резултат за сва времена. На питању љубавне поезије, дâ се видети колико је песник свеобухватан, животан, искусан, литерарно снажан и без комплекса.
И док пандемија вируса корона доноси демонска правила и наредбе да се не поздрављамо, не грлимо и не љубимо, Јовица Ђурђић саставља избор своје љубавне поезије и показује где се налазе смисао и клица људске цивилизације. Нема сумње, Ђурђић је песник живота и љубави, поета који с разлогом слави жену, без обзира што са њених милозвучних страна долазе и злогуке струне разлаза и губитка поверења, парадокса и апсурда.
Нико у савременој српској поезији није са толико филигранске пажње и упорности опéвао жену деценијама, са толиким бројем песама уздао се у њено савршенство и еденске милоте, у њен апсолутни узвраћај лепоте и верности. Нико није поезији самој дао толики онтолошки смисао пре свега кроз жену, њене дражи и висине, чуда и провалије. Овај песник неће и не жели да види немоћ и слабост жене, њену емотивну и интимну замршеност, њену водвиљску глуму и интерес. Он ће да идеализује сенку жене па таман му она и о глави радила. Нема сумње, овај избор љубавне поезије имаће посве људско, ђурђићевско лице вере, наде и љубави.