Књига пјесама, Љубичасто горје, трећа књига пјесама овога пјесника, показује несумњиво зрење младога лирика који је успио да изнађе своју властитост, свој особен глас, успио да усклади своја хтијења са својим артикулационо-поетским могућностима. Напуштајући поступне строге поетске облике, ако што је форма сонета, најприсутнија у његовој првој књизи, Ђурђић све више ритмичко-формативне вриједности стиха успијева реализирати на плану унутарње организације, из које неосјетно произлази потпуно ослобађање стиха и, потом, пријелаз у поетску прозу. Ослушкујући све више унутарњу глазбу своје поетске мисли Ђурђић, у почетку пјесник са типично лирским темама, обогаћује своје иначе суптилно љубавно лиризирање универзалнијим тоновима оплемењеног везивања са свијетом природе који већ сам по себи нуди цијеле комплексе оживотворених значења. Прожимајући своју танану љубавну лирику што је сва животна, у суптилним преливима, у нијанси, у трептају емоције оплемењене мишљу, са својеврсном ритимичком смиреношћу која је заправо особено поетско растакање свијета, стапање са свијетом, Ђурђић умногому успијева да продре у оне и једва замјетљиве облике живота човјека и живота природе. При томе његова поетски обремељена рефлексија ненаметљиво зрачи из синестезијски структурираних слика што својом свјежином говоре о неоспорној зрелости овога младога пјесника.