Има нечега тајновитог,благог,нежног,смерног,тихог у песмама Јовице Ђурђића о љубави или љубавним песмама, како се то чешће пише. Дуго се знамо, дуго смо пријатељи и завереници ове вечне теме у песништву.Моје антологије га нису мимоилазиле.Сада је преда мном избор песама, ваљано припремљен ,а ипак овај запис наклоности, неочекивано и за Јовицу, започињем реченицама о његовој прози. Дакако, реченицама о љубави.
У књизи прича „ Крчаг“ („Штампар Макарије“, Београд,2о19.), у најлепшој причи у књизи „Пријатељева кћи“ има и овај пасус : „ Осећао сам се као младић, без обзира на моје године. Мислио сам како смисао свему треба тражити најпре у љубави и лепоти, без обзира на све што нас окружује. Били су то класични тренуци моје слабости.“
А из књиге прича „ Сан“ („Просвета“, Београд, 2017.) наводим само један пасус битно у корелацији , као и претходни, са Ђурђићевим песмама о девојчицама.
„Лице јој се разлило у широк осмех а из очију. Крупних и плавих као небо,блеснуо је чудан сјај. Није могао да одвоји поглед од ње, посебно од њених стално насмејаних уста, благо румених и сјајних од ових нових сјајила које девојке данас употребљавају. („Рушење поезије“, прича која плени.)
„Између сна и љубави“ ,између крхког, очуваног сећања и позне збиље суочавања са старењем, песник се у песмама писаним са жаром, увек присутним, дотиче раних и касних љубави. У његовим песмама речи се милују, дотичу се и праве слику, песме, и сонети мајсторски цизелирани и беле песме,оне писане у белом стихиу,као да су прозрачне, по читању остављају у ономе који их чита неки благ и блистав траг сете.
Овим песмама промичу „ младе и витке девојке, праве лепотице“ и девојчице,ипак увек стидљиво описиване, чија „ колена на метвицу миришу.“ А зашто тај осећај сете? Стога што:
„ Жалим је што ће једном да спозна
да живот није бајка младост и љубав,
што ће једном и за горчине да дозна…“
Ово је књига лепе и стидљиве еротике, никад пренаглашене, увек смерне и пријемчиве у благости изричаја.Цело песничко дело Јовице Ђурђића , по мени а уверен сам да сам добро приметио, носи јасну слику господствености и отмености, неке медитеранске мирноће и у песничкој узнемирености када се дотиче вреле теме као што је љубав.
То научено од класичног, традиционалног, провереног у вековима, песничког ткива, Јовица Ђурђић складно и вешто везе у својим песмама као један имагинарни гоблен лепоте и мешавине среће и туге.
Зашто је Ђурђић радо читан и вољен песник лако је објаснити тиме што читалац препознаје у његовим песмама своја осећања, своја сећања, универзално памћење љубави.
Мој утисак, по читању овог рукописа, окончаћу стиховима Јовице Ђурђића, мени драгог и поштованог песника. Шта назирем у себи док пишем завршне реченице –
У рану јесен 2о20. Перо ЗУБАЦ