Ђурђићева жена носи лепоту година у струку, она је бледа у ишчекивању, постаје пријатни страх у телу, често је само наговјештај, воденог цвета, на примјер… Ни у песму не смем / Да је уведем, каже пјесник. Он се опружи поред драге и чека… Да и у моје очи уђе парче лета…

Често крокијем, каткад посебном техником акрила, Јовица Ђурђић слика жену. У бијелим кољенима које скупља дјевочица, он види… Два грумена светлости… И тиме као да говори читаоцу: није љубавна поезија срцепарајућа, није исписивање дитирамба љепоти, пожуди, болу. И о јабуци када се нижу топли, искрни стихови, код Ђурђића ћемо у кори рајске воћке, у зрнцима сунца, препознати лице жене, она ће нам се нудити као љубавница. Миришући јабуку, читалац ће заједно с пјесником у слапу мјесечине препознати љупкост жене.

Ђурђић нас позива да се навикавамо на такву врсту љубавне поезије.

Ранко Павловић