У једној својеј пјесми Ђурђић је, успутно, формулисао усмјереност свог поетског напора: „Бих метафору ван света да ме однесе“. Ту своју пјесничку жељу да се поетским средствима превезе с ону страну реалног свијета и да се насели на рељефу његовог поетског наличја, Ђурђић је доста досљедно спроводио у својим пјесмама у чијим структурама метафора заузима централно мјесто.

Готово свака његова пјесма јесте обилан пљусак метафора које понекад доносе по двије-три пјесничке слике у само једном стиху. Такво обиље пјесничких слика и метафора што те слике конституишу, свакако не може да резултира једном већом централном сликом-емоцијом која се допуњује и илуструје мањим периферним пјесничким сликама као у класичној лирској пјесми. Ројеви метафора и пјесничких слика код Ђурђића нису везани једном заједничком, већом и централном сликом-метафором него властитом сродношћу свих метафора и слика у једној пјесми, једним заједничким преобличавањем реалног свијета. Отуд код овог пјесника метафора није пјеснички украс него вид јединственог поетског преображавања свијета.

То је свакако успјех једног пјесника, јер је по томе замјетљив и препознатљив, и јер тиме стиче своје прво пјесничко ја.

Међутим, у том успјеху развија се и клица опасности да се приликом тог превођења реалног свијета преко метафора-чунова на другу страну, у поетски квалитет, путања којим се то превођење врши, сувише утре и постане унапријед позната и извјесна. Сувише далеко од пустоловине. Таква опасност, конкретно, огледа се у мноштву сличних или истих поетских ситуација и општих пјесничких мјеста и слика које откривају стихотворца, а не правог ствараоца који свијету стварно даје нове димензије.

Ту опасност Ђурђић није потпуно избјегао, његова аскетска оданост поезији, удахнула му је довољно снаге да продужи своју пјесничку неизвијесност и авантуру и да са оним слојем својих пјесничких остварења, којим је превладао поменуту опасност, учини присутном своју пјесничку појаву.

Ако се Ђурђићевој поезији с једне стране може замјерити мноштво метафора и пјесничких слика које су ближе литераризацији него стваралачком пјесничком процесу и поступку и из којих, као из непријатног сна, с напором израњју трагови пјесничког смисла и континуитета, с друге стране може му се замјерити и то што је понекад пропустио понеки комад реалности поетски потпуно неиспосредован, пјесничко-филозофски већ познат. Тога у његовој поезији нема баш много и оно је сасвим нормалан производ пјесничког поступка какав је Ђурђићев. Јер у непрестаном напору да реални свијет сабије у метафору и искаже пјесничком сликом, а служећи се често сонетом и сходно томе римом, Ђурђић је морао да ухвати предаха због чега је остављао мале предјеле сирове пјесничке материје у чијим савлађивању није отишао даље од обичне дескрипције реалног свијета.

С друге стране у пјесмама које немају сонетну форму и у којима варира мотиве дјетињства и завичаја Ђурђић тој обичној пјесничкој дескрипцији настоји да да симпатчну поетско-лирску обојеност лишавајући је тако њене свакодневности и овјешталости. Тиме је он, свакодневној животној реалности удахњивао лирско-поетску мекоћу тако да нам се чини да присуствујемо непримјетној магијској поетизацији свакодневнице откривањем поетске димензије у свему што нас окружује, као напримјер, у пјесми Дјетињство испод које би се, због успјеле естетско-социјалне синтезе, радо потписао многи пјесник.

Ђурђић је, иначе, неовисно од тога да ли се у свом пјесничком постпку служи обилном, мање или више прихватљивом, метафоризацијом или дескрипритивном лирском поетизацијом, у једном афирмативном смислу сав везан за животну реалност и свакодневницу са свим оним што она покреће у духовно-емотивном животу младића. Слике дјетињства, завичаја и љубави мијешају се и преплићу у већини његових пјесама неовисно од пјесничког поступка и форме којом је поједина пјесма писана. Мада је Ђурђићева лирска „тематика“ /дјетињ¬ство, завичај, љубав/ некако већ унапријед опредијељена емотивним изливима, овај пјесник није се, међутим, задовољио само тиме, него јој је давао и универазлну подлогу, одређујући њоме свеопшту људску егзистенцију, налазећи у њој општи смисао човјековог постојања, као напримјер, у пјесми Кутија моје тишине која се завршава оним лијепим стихом што поентира пјесничку ситуацију једног дјетињства из ђачке подстанарске собице „Којом мером  исказати лепоту мирноће“.

Ђурђићева поезија има посебну амбијентацију везану за животну свакодневницу, а његове метафоре и пјесничке слике најчешће су грађене на субјективно-лирској кореспонденицији са природом и њеном феноменологијом као она Цесарићева воћка окићена кишним капима што се пресијавају на сунцу, трепери готово свака Ђурђићева пјесма ватрометом сјајних метафора у којима доминирају слике љета, сунца биља, неба, звијезда…

Ђурђићева лирско-тематска веза за животно-природну свакодневницу што открива младог „овоземаљског“ пјесника који се тиме управо пјеснички именује и препознаје, свакако је у ужој вези и са његовим пјесничким поступком који је доста „конкретан“ ако би ријеч конвенционалан изазивала неке вриједносне премисе. Сонет је посебна ријеткост у савременој поезији, али је Ђурђићева оданост овој пјесничкој форми, у мјери која се код њега среће, стварно анахронизам.

Овај пјесник налази се негдје између Изета Сарајлића /лирска дескрипција и кореспонденција са стварношћу/, Драгана Колунџије /поезија дјетињства и завичаја/ и Велимира Милошевића /метафоричност као доминанта пјесничког поступка/. Уз све недостатке што их Ђурђићево опредјељење у поезији доноси /загушеност метафорама/ импонују пјесничка смјелост и искуство које отркивамо читајући његове сонете. Ђурђићева смјелост /а она се огледа и у његовим пјесмама без сонетне форме, које су остварене већ поменутом лирском дескрипцијом стварности/ да без комплекса и страха бира онај пјеснички поступак из кога се веома јасно могу видјети његове пјесничке могућности /што није чест случај код младих пјесника који чине обратно – опредјељујући се за пјеснички поступак који ствара привид њихових могућности.