ТИХО И НЕЖНО – ОВО ЈЕ ХРАМ
Постоје и писци и књиге, које, можда на први поглед, можда на трен, изазивају недоумицу да ли се упустити у авантуру посвећујући се и поистовећујући се с њима. Али, већ после прве прочитане речи, ретка, стиха, после прве уочене (у овом случају) песме, ненадно схватиш да си се обрео у рајском врту, где све око тебе светли, празничи и далекоциљном лепотом зрачи. То би могао бити најкраћи опис онога што ћете доживети и најновијој поетској збирци „Ко ти је украо звезде из очију“ професора и доказаног, значајног нашег песника, Јовице Ђурђића. Могло би се, заправо, рећи да је ово дело (избор љубавне поезије), лични Парнас поетског опуса нашег драгоценог, даровитог савременика и штитоноше свеколике поетске драгости и драгоцености.
Потписник ових редова лично се сусрео са Ђурђићевим стиховима раних седамдесетих година прошлог века. Биле су то питке, ритмичне, занимљиве и допадљиве песме за децу. Како је, и у биолошком и у поетском смислу, аутор сазревао, тако су те његове песме бивале, ако се тако може рећи, још детињастије, још лепршавије и још ближе укусу самој деци – непоткупљивим критичарима. Једном речју, Јовица Ђурђић се уселио, угнездио и дубоко усидрио у дечје душе, грејући их топлином своје љубави, лепорекости и доброте. И, на срећу свих нас, а посебно оних најмлађих читалаца, аутор је и данас остао доследан том бајковитом и чаробном свету, пуном чуда, знатижеље, драговоље, лепих изненађења и са пуно, пуно светлости.
Мора се знати: Јовица Ђурђић је написао завидан број књига, а епитет завидан односи се и на она ауторска дела разнолике тематике и интересовања која, подразумева се, нису посвећена само деци. Али, одмах да се разумемо: нису то случајни Ђурђићеви тзв. излети у тзв. озбиљну поезију. Одмах се види, препознаје да нас је (као обичне читаоце), потпуно очарао, освојио и, рекли бисмо, присвојио својим приступом и прилазом поетском врутку. Наравно, не толико тематиком, колико снагом, лепотом и издашношћу емоција, о чему сведочи, рекосмо, и његова збирка „Ко ти је украо звзде из очију.“
И као закључно запажање: комплетан опус (то ће рећи све оно што је до сада написао), Јовица Ђурђић јесте узвишеност, снага израза и једноставност лепоказа. Наиме, док читате његова дела, имате утисак да морате бити и свечано тихи и самосвесно нежни према свакој написаној строфи. А тако и треба. Јер, улазите у храм поетских надахнућа и песничке светлобојности из које ћете засигурно и сами изаћи, огрнути доламом драгуља коју вам дарује и песник, и његово дело.