ТРАГАЊА ВЕЧИТОГ ДЕЧАКА

Јовица Ђурђић (Добој, 1949) је по струци педагог, али по опредељењу и ономе чиме се стварно бави – песник. За песнике кажу да су у реалном времену – померени, јер за њих свет око њих није као за све остале. Они виде друкчије. Много тога што обичан човек не примећује, они виде као битну одредницу стварности.

Недавно је Ђурђић направио избор своје љубавне поезије. Насловио га је „Ко ти је украо звезде из очију“. Када човек прочита збирку схвати да то није због избора песме која је карактеристична, да се та констатација не односи само на сталну тему песникову – жену, већ на њега самог.

Он овом збирком као да каже: године ми узеше неке погледе на жену и љубав, украле су ми неке звезде које су ме увек наново привлачиле, учиниле ми овај свет нешто сивљим, али не, не могу да дозволим, да ме победе. Јер, ја сам био (можда сам и сада) вечити дечак, увек спреман да се поново заљуби, увек уздрхтао као при првом миловању, још ми је оловка пуна неких лепотица, још сам бесконачно гладан загрљаја, још је љубав за мене вечита тајна, још осећам жалост за летима која умиру, још ме боли морска вода јесењег мора пуна тишине. Још су ми прсти жедни миловања.

Нисам више сигуран да ли могу да се утопим у неке црне очи без остатка, да осетим како се крв запали, да уснама на нечијој препланулој кожи пишем стихове. Још ми је душа празна на крају лета, осећам колико сам себе давао, узимајући, свестан да ни у љубави нема бесплатног ручка. Баш тако, кроз та узимања и давања постајемо та „празна душа на крају лета“.

Није лако одредити овог вечитог дечака песника у односу према љубави. Јер он још трага покушавајући да поново доживи оне прве дрхтаје при додиру, да се поново загрцне од узбуђења које му не дозвољава да изговори реч, поново хоће да се утопи у неке црне очи, да трага за изгубљеним бисерима младих дана.

Једном написа: „записујем овај тренутак“. И схватих да је читав живот збир тренутака. Многи нестану као таласи на води после баченог каменчића, живот их избрише док нам бора лице, а неки се заледе, сачувају за сва времена и ми смо свесни да је због њих, тих лепих, дрхтавих, јединствених тренутака, вредело живети, трајати, патити и остарити. Песник је у предности. Он речима, које су његов алат и вештином која му је дата сачува те тренутке.

Такав је песник Јовица Ђурђић. Он сагледа такве тренутке, они му се уселе у око, у срце, у речник, у песничку риму, у скривени кутак његове песничке интиме, па ту остану да живе и он од њих плете то своје мекано плетиво речи које нас додирну и дирну, измаме нам осмех или сузу, учине нам дан лепшим, ноћ светлијом и трајање вреднијим. А то је песнички задатак, зар не.

У његовим песмама и даље живи љубав. У његовим стиховима, иако песнички зрелим и стилски дореченим и углађеним, иако веома личним, искреним и интимним, па баш зато толико нам познатим, доживљеним, општим. Када песник проговори речима којима би читалац желео, али то не уме, онда је песник постигао сврху. Има Ђурђић у својим песмама једну црту, мекану, нежну као ветрић, мирисну као прве љубичице, рекло би се женску или дечју нежност која се није изгубила због година и песничког искуства, па баш зато заслужује поштовање и сивљење. Он потписе тражи и добија уснама, али их бележи речима, он тај несмели дечачки додир љубави, ту мекоћу пољупца, који дубином осећања захтева нежност, бележи без оне вреле страсти која све сагорева. Код њега се све дивно наслућује. Љубав о којој он пева – траје. Она је нежна и дубока, а страст је у њој смирена, нежна, лепа као пролеће.

Девојка у његовим песмама носи пољупце на кожи, она се не каје због своје грешке, због искуства, а не каје се ни песник, јер схвата да је жена она звезда која живот чини ведријим, која колибу претвара у палату. Он каже да живот вреди када нас неко чека или када некога чекамо.

Понекад и песник годинама тражи неке очи изгубљене, јер сви каснији пољупци губе у вредности када се упореде са том летњом љубавном пустоловином. Он често види љубав као светлост и у праву је, јер љубав то и јесте, она нам осветли живот, оправда невоље, ублажи грешке, отупи огорченост и осмисли постојање.

А та жена у Ђурђићевој љубавној поезији долази с мирисом биља, стиже у капима априлске кише, постоји у звуку падајуће воде, она жели како то он каже да задржи у срцу дан првог корза и првог плеса, та девојчица жена, која у његовим стиховима остаје вечито млада и вечито жељена. Он не пева само једној жени, он је уопштава, идеализује, учи њену географију, покорава јој се.

Ипак, све има крај, речено је. Тужан је онај вапај „ко ти је украо звезде из очију?!“ Тада је и песник свестан да гради кућу сна, да су и њему звезде из очију побегле, да сакупља речи сећања да нацрта још једном ону слаткоћу додира, дрхтај првог пољупца, жељу због које се не може спавати, а о којој се може сањарити и песме писати. Љубити песника је опасно, јер он је вечити истраживач, лептир што на многим цветовима тражи нектар, ветрић који милује и пролази.

Ђурђић има песму за све: за прву љубав, за стиснута колена, за изгубљену невиност, за украдени пољубац, за мале и немирне груди, за угасло лето, за топле усне, глатка рамена, скривене погледе и изгубљене речи. Он је сав претворен у љубав, у покушај да све то лепо искаже на нов (ако је то уопште могуће) начин речима, да би на крају признао да је најљубавнију песму ипак писао уснама, а не речима.

У Поговору књизи Перо Зубац написа да је ово „књига лепе и стидљиве еротике, никад пренаглашене“.  Рекао бих, међутим, да песник није желео да искаже еротику, то је само нехотична последица једне песничке искрености вечитог дечака који и у овим годинама тражи прве немире, не мирећи се с њиховим губитком