Добро каже Ленор Кендел: За љубав нема другог начина, осим лијепог. Тај ми стих паде напамет док сам читао избор љубавне поезије Ко ти је украо звезде из очију Јовице Ђурђића. И заиста, овај аутор има свој мали забран који, рекао бих, штити као биље које истовремено узгаја на свом посједу у Малинској на хрватском приморју. Тешко је, готово немогуће, направити границу између љубави према сунцу, мору, трави и вјетру који оживљава небеску доколицу, на једној страни, и ероса који се буди у односу на жену (дјевојчицу). Заправо у овој поезији постоји јединство љепоте и сензуалности кроз које се то осјећање опјева, узнесе и принесе на олтар љубави. Отуда витко женско тијело заносно дјелује као украс на плажи, мирис у трави, или страст у кревету. Наспрам тих елемената на крају увијек стоји око посматрача које све то обједињава и надноси над читавом васељеном, узноси и твори нову љепоту – љубав. Она у оку можда и не постоји, али у сензибилитету функционише и влада свим чулима. Тако и у Ђурђићевој љубавној поезији оно невидљиво, неописиво, постаје љубавно и постојано, сели се у поезију, у живот пјесника.

Овдје, како се вјерује, лежи и разлог општег посустајања љубавне поезије која губи тло под ногама као што пјесник губи способност обнављања љепоте и њеног додира са духом. А мора да се обдржи на нивоу лирског, па и метафизичког заноса. Ђурђић свакако на том трагу бије своју пјесничку битку, вјерујући у онај већ пословично познат став да ће љепота (љубав) спасити свијет. Па како снага усамљених јахача никад неће дозволити да пропадне јахање, тако и у овом поетском (љубавном) захвату видим мисију племенитог поетског говора који помаже да љепота смогне снагу да своју главу држи изнад воде. Напокон, слободније казано, љепота није смо у љепоти већ и у борби да се она постигне.