МИРОСЛАВ ТОДОРОВИЋ: Слово љубве Јовице Ђурђића, Јовица Ђурђић: Ко ти је украо звезде из очију
Наслов збирке, графит са зида Ко ти је украо звезде из очију, Ана, сугестивно упућује да ова поезија припада читаоцима, док је песник у песми коју пише. Дочим синтагма Звезде у очима, с асоцијативним призивима, указује на метафизичку сферу ове поезије, потврђује изреку да су „очи огледало душе“. Звезде су сјај у очима који поезији Јовице Ђурђића обезбеђује поетску пуноћу и могућност да тајне душе преточи у поезију. Да љубави у животу дарује атрибуте божанског.
Љубав је поезија душе која уздиже читаво човеково биће као што и ова поезија читаоцу дочарава то осећање, подсећа и на његово искуство и доживљај. У њој је ехо љубавних песама знаних и незнаних кроз времена. Од светих Посланица које казују: Љубав никад не престаје… А сад остаје вера, нада, љубав, ово троје; али је од њих љубав највећа“ (1. Кор. 13, 4-13). …
Љубав све превасходи, љубав превазилази сва времена и све просторе.
Ови ставови су уткани и васколику поезију о љубави и находе се у певању песника Ђурђића. Они су као нит што повезује, и комуницира језиком срца са свим песмама о љубави. Песник кроз душевни састав свог бића пише песме о Љубави и Животу. О пролазности, стрепњама и зебњама које се приказују кроз метафоричну оптику песме „Слап“.
Наглашена је свест о земаљском усуду, слутњи, јер:
…Познајем, несанице нас муче док старимо
Мислећи на смрт и пут. Још смо привидно срећни
Мислимо на звезде и остављамо прозор
Отворен да бисмо гледали горе.
Слојевита песма у симбиози наративно-сликовног омогућује песнику да се суочи са метафизичком страном егзистенције, да проговори о ономе ИЗА, и ПОСЛЕ. Лични доживљај постаје универзална прича и порука песме коју песникова свест претаче у стихове. Отуда… „ми и не Слутимо слап светлости који нас /Злослутно заноси и уништава.“
Комплексна песма која се може, и треба, студиозније рашчитавати. Која даје тон поетици Ђурђићеве филозофије и умећа да тему песме семантички уоквири и повеже са унутрашњим поетичким ознакама. Песникова мисао је у дослуху са Исидориним мишљењем „Без чега поезија не може, то је живот и смрт, без чега живот и смрт не вреде, то је поезија.“ И „све што вреди запамтити од живота је његова пезија“ (Хазлит).
Реминисценције на доживљено обезбедиле су садржајну слојевитост и личну поетску нијансу. „Остајемо заборављени далеки / Све мање се дотичемо рукама / све више закопавамо у себе“ није глас резигнације, већ оваплоћење песничке зрелости да се лично универзализује. Да и читалац себе, свој живот и снове нађе у поетизацији песникове инспирације. И зато су ове песме уверљиве и животоносне. Обзнањују вечну тему –Љубав.
Песник Ђурђић је остварио изузетну фреску у славу љубави. У тој фресци находе се 94 песме – драгуља који зраче дивотом песничке речи које су „Пуне живота радости и бола“: Слап / Сан / Девојчица скупља своја колена / Драга / Звезде на узглављу / Белешка о девојчици / Жена на прагу / Ко ти је украо звезде из очију, Ана / Мир, море, сан / Опојни грех / Море је тако младо / Бејах ли то ја / Белешка о Лариси и пролећу / Бог љубави / Дах, звук, вода / Девојчица кад први пут љуби / Долазиш с мирисом биља / Дуња или жена / Девојчица / Ерос у трави / Географија тела / Дозревање девојчице / Галеб у телу жене / Груди девојчице / Истргнути рукопис / Једна љубав / Излет на Трсат кулу…
Море / Прозрачна лепота / Сонет ме опет тражи / Поезија / Драга у мојој соби / Жена с очима боје бадема / На усни кап вина / Девојке / После пола века…
Поетика личног је даровито уткана у свевремено песничко штиво о Љубави и Животу чији универзални смисаони и садржајни оквир казује о поезији као непрекидној свежини света (Матић). О Љубави тој вечној инспирацији која оплемењује, и греје. О трептајима душе песника који певајући о доживљеном и себе у песму урања.
И „Остаје само сан, разлистан кроз рукописе румених усана.“ Стих је који сублимира и исходи из унутрашњег збивања из којег настају песме усхита.
„Тајну свог срца не задржи за се, пријатељу“ поручивао је Тагоре. Тајну свог срца и душе песник Ђурђић је упесмио певајући срцем… „Из тог разлога, ниси ми шапутала у ухо, већ у срце. Ниси љубила моје усне, већ моју душу” (Шекспир) чује се у овим песмама што плене лепотом поезије о љубави. Придружио се песник Ђурђић великанима који су певали кроз времена у љубави, допевавао ову тему, испевао из себе безвремене песме. Нагласио како: Сећања сежу далеко А заборав још даље
Свака песма, свака реч је драгоцена у љувеном мозаику ове поезије. Звезда у оку. Бисер из шкољке чија љуштура чува шум мора. Песме носе богатство доживљаја, казују о моћи песникове имагинације да складно уклопи у целину своје Ја, суптилно искаже јестаство душе и поетике. Инспирише се стварним мотивима, јер „Сан је опасна превара сан је пола истина“ чиме допевава мотив сна и опомиње да је то тема отворена за стално песмовање живљења „Међу јавом и мед сном“.
Пева посвећенички, отуда његове љувене поседује и „молитвен шапат у себи“ (Иво Андрић), отуда слапови синтагми проткани трепатајима што обитавају у души. Као и аутопоетички искази који потврђују моћ песме, и песника да дахом својим оваплоти сушт љубави. Да своју „Песму над песмама“ уверљиво ослика, укаже на симболиче назнаке. Напише….вучица тамног међуножја.
Да уверљиво инспирисан заокружи стихове поетске вишезначности са асоцијативним загрљајима и сликовитом семантиком. Све што је љубав вечно је. (Јустин). Да љубав је вечна све док човек траје…(Ђурђић) и кроз поетику стиха Рукопис из самих нас истргнут, казује о настанку песме. Уснама написати најлепшу љувену песму. Сажима се теорија о писању, открива да Уснула у песми тајна је Муза, казује Најљубавнију песму љубави Написали смо уснама. Отеловљено је метафизичко, наглашено суштинско кроз универзалност мотива у којима се обзнањују стихови с духовном светлошћу доживљеног. Остаје Траг, реминисценција и време што опомиње, јер: …осмех као ласта промину, ал остаје песма из које зрачи љубав, тај највећи дар Природе. Љубав као, најснажнија покретачка сила од када је света и века.
Као отисак на лицу да трају –
И да под мастиљавим небом дана
Још дуго светли сјај њених усана.
Светли (из) у овој поезији емоција, у треперавој светлости земљаског види величанство живота коме Љубав даје смисао. Читалац ће у бројним стиховима што су као бисерје просути по овом љувеном ткању наћи и одСЈАЈе својих љубави-доживљаја. Јер, све ове песме кроз Ђурђићево биће казују о човековом најузвишенијом осећању, о љубави. Од давнина до данашњих дана…
Јовица Ђурђић живи, љуби, и пева. Памти. Својим унутрашњим бићем саопштава знане истине љубавне поезије која на различите начине говори о Љубави. Универзални лирски говор љубави оживеће познато, подсетиће на Андрићеву мисао да се „највећи ефекат у поезији постиже када песник изненади читаоца нечим познатим.“ Тако ће и читалац у Ђурђићевим песмама наћи и описе својих доживљаја. И немира. То говори о моћи уметности поезије и њеном значају.
Овај песник „пун љубави“ пева о љубави као божанству које ствара живот. У божанству поезије она је преточена у похвалу људској љубави. Њен језик је језик људске душе и зато је вечна све док човек траје…(Ђурђић
Песник је испевао своју „Песму над песмама“, потврдио да је Љубав бескрајна тајна јер нема ничега што би је могло објаснит (Тагоре). Као што је и поезија што казује о божанству љубави у којој се находи божанство поезије.
Два Божја дара Љубав = Поезија и светлост божанске промисли чине ову збирку која плени, и оплемењује. Песник ју је даровао као „тајну своје душе“ речима што изражавају свето и божанско. Данас, и увек.
Трешњевица, О Васкрсу 2022. Мирослав Тодоровић