Интересантно насловљеном књигом по истоименој причи, Агостина под kошћелом, Ђурђић нам само потврђује опредијељеност да вјерно освјетљава догађаје, без обзира на то да ли имају лијеп или трагичан крај. Најчешће радњу смјешта у природни амбијент, било да се ради о цвјетној ливади или о приморским градићима. Приповиједајући лирским надахнућем, понекад ликове спаја с проживљеним и доживљеним сликама из младости, па љубав постаје озарење које отвара врата сликама из сјећања, задржавајући основно ткиво приче. У књизи доминирају: односи човјека са човјеком, између вањског и унутрашњег свијета, затим трагање за новим изазовима и односима у природи, успостављање везе горњих и доњих свјетова, али, ту је и горња сфера (сунце, птице…) и неизбјежност међусобног утицаја. Основна нит која их повезује је: природа-љував-сјећања-вода-атмосфера… па се саме приче препоручују као добра лектира. 

Јованка Стојчиновић Николић

У кратким причама Јовице Ђурђића препознаје се наглашена песничка нота, која плени својом једноставношћу, топлином и лепотом израза, што указује на чињеницу да је реч о својеврсној лирској прози са којом се веома лако успоставља комуникација. Написане у дужем временском распону, ове уједначене и по много чему интригантне приче показују свој развојни пут, стваралачке преображаје и подстицаје, те као такве омогућавају нам да стекнемо потпунији увид у Ђурђићево прозно стваралаштво, које је у идејно-тематском смислу врло богато и разноврсно. Ово је, дакле, јединствена прилика да се актуелна  књижевна критика озбиљније и свестраније позабави његовом кратком прозом, будући да она то својим естетско-уметничким квалитетама и те како заслужује.

Др Милутин Ђуричковић