Има нечега тајновитог, благог, нежног, смерног, тихог у песмама Јовице Ђурђића о љубави или љубавним песмама, како се то чешће пише. Дуго се знамо, дуго смо пријатељи и завереници ове вечне теме у песништву. Моје антологије га нису мимоилазиле. 

„Између сна и љубави”, између крхког, очуваног сећања и позне збиље суочавања са старењем, песник се у песмама писаним са жаром, увек присутним, дотиче раних и касних љубави. У његовим песмама речи се милују, дотичу се и праве слику, песме, и сонети мајсторски цизелирани и беле песме, оне писане у белом стиху, као да су прозрачне, по читању остављају у ономе који их чита неки благ и блистав траг сете.

Цело песничко дело Јовице Ђурђића, по мени, а уверен сам да сам добро приметио, носи јасну слику господствености и отмености, неке медитеранске мирноће и у песничкој узнемирености када се дотиче вреле теме као што је љубав.

То научено од класичног, традиционалног, провереног у вековима, песничког ткива, Јовица Ђурђић складно и вешто везе у својим песмама као један имагинарни гоблен лепоте и мешавине среће и туге.

Зашто је Ђурђић радо читан и вољен песник лако је објаснити тиме што читалац препознаје у његовим песмама своја осећања, своја сећања, универзално памћење љубави.

У моме памћењу, а пратим га дуго на његовом блиставом песничком путу, Ђурђић је песник јужних сфера, ослушкивач мора и ветра, префињени ткалац звука у песми, ослоњен стихом на виртуелну, свеприсутну, музичку подлогу…

Перо Зубац